Warning: getimagesize(https://gradskimagazin.rs/wp-content/uploads/2014/12/ninko-gradski-magazan.jpg): failed to open stream: HTTP request failed! HTTP/1.1 404 Not Found in /var/www/vhosts/gradskimagazin.rs/httpdocs/wp-content/plugins/blog2social/includes/Meta.php on line 215
23. godine od osvajanja titule prvaka sveta!
Najnovije Vesti
prvaka sveta, 23. godine od osvajanja titule prvaka sveta!, Gradski Magazin

23. godine od osvajanja titule prvaka sveta!

Daleko je IZLAZeće sunce…

Kasnim! Opet! Moja mala crvena “Toyota” se brzinom i pokretljivošću svojstvenom našem kepu Nenadu Milijašu u 82. minutu igre, teškom mukom uspinjala uz ulicu Teodora Drajzera i kao da je delila usud i Evrope i bivšeg evropskog šampiona – falio joj je gas. No, srećom, uputio sam se tamo gde bi gasa trebalo da bude u izobilju, ako je suditi po velikim plavim ćiriličnim GASPROM slovima na istočnoj tribini našeg svetilišta. I našeg mučilišta. Dobro de, i čistilišta, ako se uzme u obzir specifičan modus operandi kojim je Ilija Gromovnik Najdoski početkom devedesetih tretirao suicidalno ambiciozne protivničke napadače, lansirajući ih slobodnim stilom daleko od Dikinog gola, direktno na tartan stazu. Istu onu na kojoj su atletičari Crvene Zvezde 1989.godine postali klupski šampioni Evrope.

Eh, šta ti je moć navike, navikli da ih biješ na Marakani, pa to ti je…ništa drugo ih ne boli.. Izvuče Toyota ! To lutko moja kosooka! Prošavši pored ambasade Pakistana, pevušeći Massimovu – “Miris Indije u zraku”, strmina kaldrme Ljutice Bogdana pukla mi je pred očima kao petarda bačena sa viših delova Severne tribine i dala mi nedostajući vetar u leđa. Vetar Severac, koji drugi?! Suzdržavši se da ne zastanem kod Cecine kuće i iz prve ruke proverim da li joj na vratima gde živi mesto imena zaista piše sama, ipak sam požurio kući. Svojoj kući.

Mojoj kući. Mojoj Marakani. Kući sa okućnicom. Bogatom okućnicom. Baš bogatom. I na lepom mestu. Baš lepom. A opet, nekako, ničijom zemljom. Oko koje bi se, da počne, daleko bilo, neki rat, nadmetalo baš mnogo vojskovođa ne birajući sredstva da u nju pobodu baš svoju zastavu pa makar i samu kuću do temelja srušili. Pa nešto drugo sagradili. I lepše i starije. Ma, o čemu ja razmišljam, pa tu je uvek bila i biće samo jedna i jedina – crveno bela zastava. Dok srce kuca u nama!

Pa jel nije tako, ne,ajde ti reci?. Pa zar ne? Ne?! Kako to misliš? A, ne misliš ti? Pa ko misli?! Aaa, ima ko o tome da misli? Pa onda dobro, molim, meni manje mozganja. Ja ću da pevam i aplaudiram, meni lakše, molim! Bajko mačkoooo! Filipe uđiiiii! Rizna živeli!! Širi koreografiju, pucaj vatromet,pevaj užičko kolo! Udri ko neće da peva! Nanananananana na na na na na….. na………………..na………………na.    Na! Na žalost, zakasnio sam na oficijelni deo programa. Lepo bilo. Bio Džaja. Bio Toza. Bio Vladica. Bio i pehar. Bio i Cvele. Mislim, ne na proslavi. Nego je bio ranije. Pa sad više nije. Mnogi su bili. A bio je i Čovke. Rek’o mi jedan novinar. Ali to još nije dokazano.

Iskusno sam se pridružio ekipi “ XY” TV kanala, pošto su jedini od svih prisutnih pili pivo, identifikujući se tako kao istinski sportski novinari na zadatku. Odabrali smo stol sa koga se video Sever, isti onaj na kome sam , tačno pre 23. godine, na ovaj dan, kao srednjoškolac, u ranu zoru te tokijske noći, zajedno sa još 30ak bolesnih i uskoro bolesnih Cigana, potpuno smrznutIh na minus 15 C* , na sablasno praznoj i mračnoj Marakani, pevao bez prestanka Zvezdine pesme , u slavu šampiona sveta! Sve dok nas čuvar sa brkovima uvrnutim kao i njegov osećaj za ovaj uzvišeni trenutak nije ljubazno zamolio da napustimo objekat ili će u protivnom zvati muriju. Kako moji raspevani drugari svakako nisu bili Hor bečkih dečaka, a krivični dosijei su im imali tomova kao osrednji ruski klasici, strateško povlačenje ka Autokomandi činilo se kao pravi izbor. A i korpe ispred prodavnica su već bile pune besplatnog jogurta, Ko rano rani, besplatno se ‘rani. Eh, te devedesete..

Aaaaa, naježih se! Ma ima sad kad se budem vraćao niz Teodora Drajzera da na kapiji Instituta za lečenje bolesti zavisnosti zaurlam – ja imam bolest kojoj nema leka! Ušlo u krv i doviđenja! Eto. Tu sam danas bio. U našoj rupi iz koje smo se na ovaj dan pre 23.godine uzdigli do visina rađenih tačno po meri nebeskog naroda, do visina koje najsjajnijoj zvezdi i dolikuju. Visoko iznad svih, ruku pod ruku sa izlazećim suncem, predvodjeni Vladicom Popovičem, leteli su Zvone Milojević, Jugović, Pančev, Savićević, Ziniza Mihajlović, Radinović, Maza Vasilijević, Stošić, Ratković, Belodedic i Ilija Ilija Ilija..

Nedugo zatim, nad zemljom evropskog i svetskog šampiona uvedena je Zona zabrane leta.

Zabrana je i dalje na snazi.

U Beogradu, 08.12. 1991 / 08.12.2014

 

                                                      Autor:     DISKONT NINJA – TIŠI OD MRAKA, BRŽI OD SMRTI

O Gradski Magazin

Proveri takođe

FOOD CHALLENGE, FOOD CHALLENGE U ROB ROY BARU!, Gradski Magazin

FOOD CHALLENGE U ROB ROY BARU!

Prvi i jedinstveni FOOD CHALLENGE za novinare odigrao se sinoć u Rob Roy baru na …

volumen, Sačuvajte volumen tokom hladnih jesenjih dana!, Gradski Magazin

Sačuvajte volumen tokom hladnih jesenjih dana!

San svake devojke je bujna kosa, međutim, ponekad nam majka priroda jednostavno nije naklonjena. Postoji …

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.