Gradski Magazin Kulturno informativni internet portal 
Ona je mlada, kreativna i sve popularnija koreografkinja i plesačica. Mnogi naši portali su ovu devojku prozvali “Srpska Beyonce”. Ana Kisin ekskluzivno za Gradski Magazin otkriva koliko je zapravo truda potrebno da bi postali uspešni u ovom poslu!
Zašto baš ples? Plesom sam počela da se bavim na početku osnovne škole. Pre toga sam se bavila rukometom, plivanjem, tenisom i košarkom. Moji roditelji su koren svega. Želeli su da se moje telo razvija zdravo i baš zbog toga su me upisivali na mnoge sportove. U jednom trenutku su shvatili da žele da im ćerka bude ženstvena, što je dovelo do toga da krenem na časove folklora. Kada su krenuli folklorni koncerti, narodne nošnje, pletenice, crveni karmin i igranje na sceni, primetili su da sam jako uživala u svemu tome. Korak dalje je bio upis na latinoameričke i standardne plesove. U srednjoj školi je usledio show dance i hip hop. Najviše sam se pronašla u hip hop kulturi jer me ona ne ograničava, imam potpunu slobodu da izrazim sebe i svoj duh. Pored hip hopa uzimala sam časove baleta i salse. Mislim da je ključ moje nepresušne inspiracije to što znam da nikada neću biti najbolja i da ću uvek usavršavati sebe i truditi se da ostavim utisak na ljude koji me gledaju.
Kako je sve to izgledalo na samom početku tvoje karijere? Kada sam krenula da treniram meni je to predstavljalo veliku obavezu baš kao i škola. Sećam se da sam zbog škole i treninga često propuštala rođendane i druženja u školskom dvorištu. Dešavalo mi se često da idem kući posle treninga plačući, osećala sam se netalentovano jer neke korake nisam mogla da naučim kao ostala deca u mojoj grupi. Ponekad sam se osećala odbačeno od ostale dece jer predavači nisu bili dobri pedagozi. Mnogo prepreka je bilo,ali one su samo pomogle. Kada ljudi reaguju aplauzom i osmehom zašto bih prestala?
Smatraš da je Srbija zemlja koja pruža priliku plesačima ? Srbija je zemlja koja pruža plesačima mogućnost da nauče ali ne i da nastupaju. Mislim da nije teško napredovati i usavršavati se sve dok imaš internet. To je naš najveći izvor. Odatle učimo,dobijamo inspiraciju i prosleđujemo informacije ostalim plesačima. Usavršavamo se na plesnim seminarima kako u Srbiji tako i u drugim zemljama. Većinu plesnog honorara ulažemo u plesne seminare. Nešto što želim da izdvojim i karakterišem kao teško jeste “vreme”. Većina plesača u Srbiji studira nešto što nije ples, s obzirom da nemamo plesnu akademiju i samouki smo. Najveći problem da se školujemo na plesnoj akademiji u nekim od zemalja koje poseduju plesnu edukaciju je novčane prirode. Studiranjem, mi se često nalazimo između dve bitne stvari u našem životu a to su knjiga i trening. Dosta talentovanih plesača se izgubi u tom vremenu i pri upisivanju fakulteta shvate da nemaju vremena za igru i odustaju. Ako si siguran da želiš da se baviš plesom u budućnosti, organizovaćeš svoj raspored i bićeš spreman na posledice koje nosi napredovanje i usavršavanje u našoj sredini.
Zašto mladi plesači napuštaju Srbiju i odlaze u inostranstvo? Mladi plesači idu tamo gde su veće šanse da zarade i tamo gde će ih ceniti kao umetnika. U Srbiji ples nije dovoljno medijski propraćen i većina ljudi nije upućena u plesnu kulturu. Mogu da se informišu samo ako koriste društvene mreže i prate rad nekih plesača. Kada bi emisije kulturno informativnog karaktera jednom nedeljno izdvojile dva minuta medijskog prostora da objave rezultate ili uspehe naših plesača to bi mnogo poboljšalo i zainteresovalo ljude da više čitaju i saznaju o plesnoj kulturi.
Trenutno si u Njujorku. Kako se snalaziš tamo? U Njujork sam došla prvi put preko programa razmene studenata, pohađala sam časove u Broadway dance centru i potpisala sam ugovor za jednu od plesnih kompanija. Zbog fakultetskih obaveza sam se vratila u Beograd, zatim odlučila da opet dođem u ovaj neverovatan grad i zvanično postanem student Broadway dance center. Trenutno radim sa više kompanija i idem na raznovrsne audicije. U Njujorku se osećam kao kod kuće. Mislim da ovde pripadam jer zaista možeš da radiš sve što poželiš. Imaš osećaj kao da je ceo svet smešten u ovaj grad jer svaki dan upoznaš novu osobu sa nekog novog kontinenta i iz neke nove zemlje. Svaki vid umetnosti je prihvaćen odnosno cenjen i dobro plaćen.
Da li se ceni ples kao umetnost u Americi ? Ples je ovde umetnost ali i veliki biznis. NYC je veoma brz grad gde ljudi mnogo rade i trude se da novac ulože u zadovoljstvo. Kada vide jednog plesača koji igra, širi pozitivnu energiju i stavlja im osmeh na lice naravno da će ga nagraditi novčano. Tako da većinu malih i velikih događaja ukrašavaju plesači.
Da li može pristojno da se živi od plesa? Od plesa možeš da živiš i više nego pristojno.
Kakvi su tvoji planovi za dalje? Želim da svoje ime izgradim i ovde, da se čuje za mene kao plesača a zatim i kao koreografa. Ljudi me prepoznju po audicijama i nastupima što znači da sam na dobrom putu. Imam u planu da sledeće godine posetim Los Angeles i neko vreme ostanem i radim na svojoj igri.
Da li planiras da se vratis u Srbiju ? Živim u NYC šest meseci, mislim da se još nisam uželela Srbije, svakako da ću u nekom budućem periodu posetiti Srbiju i svoje najbliže. Srbija neće nigde pobeći. Moji naredni golovi se neće sami postići, jasno je da želim da iskoristim svoju mladost i snagu sada. Radni vek plesača je kratak.
Ko je tvoja najveća podrška? Moja najveća podrška su roditelji i brat. Oni su ti koji pred svaki moj nastup kazu: “Vežbaj, spavaj i jedi” , jer znaju koliko se dajem. Često zaboravim da spavam a ponekad i da jedem. Dešava mi se da od uzbuđenja ne mogu da zaspim. Mnogo volim ono što radim i mislim da nemam vemena za spavanje, prosto želim svaki momenat da iskoristim.
Da li imaš vremena za privatni zivot? Moj privatni život su moja porodica sa kojom se čujem redovno na skajpu, poruke koje razmenjujem sa prijateljima iz Srbije i naravno moji novi prijatelji sa kojima provodim vreme u Njujorku. U Njujorku moraš da imaš vremena za privatni život jer pozorišta, najbolji klubovi na svetu, muzeji, restorani, roof topovi, šoping, spa centri se neće sami obići. (smeh)
S obzirom da je većina tvojih prijatelja iz Srbije, verujem da je teško održati bliskost ? Sa prijateljima se čujem preko poruka i društvenih mreža. Razmenjujemo slike i utiske. Teško je održati bliskost zbog vremenske razlike ali pravi prijatelji razumeju i kada se javim posle pet, sedam ili deset dana. Znaju me dovoljno dugo, tako da je nemoguće prekinuti naš čvrst odnos.
Koji su tvoji cljevi i snovi? Kako vidiš sebe u budućnosti? U budućnosti sebe vidim kao osobu koja radi ono što voli. Kao plesača i koreografa potkrepljenog iskustvom i napornim treninzima. Radiću na sebi tako što ću biti okružena pozitivnim ljudima i sa njima putovati u daleke krajeve i tražiti inspiraciju u prirodi, knjigama, novim jezicima, ljudima I drugačijim kulturama. U budućnosti ću otvoriti plesni centar u Njujorku I živeću na relaciji NY-Srbija, gde ću se truditi da poboljšam plesnu situaciju u svojoj zemlji i obezbedim novo iskustvo i znanje našim talentima. Biti nekom motivacija i mogućnost da napreduje je najlepši dar koji možeš da doživiš.
Da li imas hobi? Moj hobi je vezan za umetnost, to je moda. Volim da se igram sa kostimima, da pratim modne trendove i crtam nove kreacije koje bih volela da nosim na sceni. Kada bih imala vremena sigurno bih počela da radim na svom blogu ali trenutno sam fokusirana na druge stvari.
Gde voliš da izađeš kad si u Beogradu ? Omiljeno mesto u Beogradu za kaficu sa društvom je Mydan, omiljeni splav Lasta.
Da li je naporno toliko trenirati? Kako izgleda jedan tvoj dan? Jedan plesni dan u NYC je san svakog igrača. Posle doručka sledi čas Joge, zatim pauza za užinu pa ide teoretski čas iz predmeta Igra, zatim čas iz Hip Hop-a ili weckinga ili voguinga u zavisnosti koji je dan. Na kraju dana odem u teretanu pa zatim dođem kući i gledam na koje audicije bih mogla da odem i tražim dodatne plesne radionice i workshopove. Jako je teško da apliciram na sve audicije jer je zbog obaveza prosto teško obići sve. Dešavalo mi se da dva snimanja imam u istom danu pa moram da izaberem jedno od ta dva. Kao i to da se premorim od jednog nastupa i da nisam u mogućnosti da sutra odem na drugo. Bitno je imati fokus i nikada ne odustajati.
