Gradski magazin prenosi besedu Svetog Avve Justina Popovića, izrečenu na Badnji dan 1973. godine, u manastiru Ćelije kod Valjeva
Pravoslavni vernici u Srbiji obeležavaju Badnji dan i Badnje veče na liturgijama u hramovima SPC pred Božić, hrišćanski praznik kojim se proslavlja rođenje Isusa Hrista. Srpski patrijarh Irinej prisustvovaće na Badnje veče tradicionalnom loženju badnjaka na Svetosavskom platou. Patrijarh je u božićnoj poslanici podsetio na značaj tog praznika.
- Danas kada slavimo rođenje Bogočoveka, Gospoda Isusa Hrista, pre svega oprostimo jedni drugima i kažimo brat bratu: Mir Božji, Hristos se rodi. Pokažimo da možemo biti i da jesmo narod ljubavi Božje, narod koji u svim iskušenjima ovog veka može biti veran i častan” poručio je Irinej.
Osim Srpske pravoslavne crkve, Božić se po julijanskom kalendaru slavi i u ruskoj, gruzijskoj, japanskoj i makedonskoj crkvi, na Svetoj Gori, u Jerusalimskoj patrijaršiji, a obeležavaju ga i Afrički Berberi, Antiohija i Kopti. Ovim povodom Gradski magazin prenosi besedu koju je Sveti Avva Justin izgovorio 1973. godine u manastiru Ćelije:
Ništa važnije od Božića! Zašto? Zato što je Bog sišao u ovaj svet. A dotle, gde je bio? Mi smo Ga oterali svojim gresima sa zemlje, ne treba nam Bog. To svaki greh govori, hteo ti ili ne, jer svakim svojim grehom mi odgonimo Boga sa zemlje. Prvo odgonimo iz svoje duše, a onda iz cele istorije roda ljudskog. Što važi za tebe, to važi za sve nas. Mi, mi izgonimo iz duše svoje, iz srca svog, iz savesti svoje sve što je Božije, ako živimo u nepokajanim gresima.
Čuli ste danas Sveto Evanđelje. Gospod je nazvan u njemu Emanuil, što znači „S nama je Bog!“ Dotle, ko je bio sa nama? Đavo! Đavo kroz grehe, kroz svaki greh, i moj i tvoj, i kroz svačiji greh u rodu ljudskom. Nikad ne treba varati sebe: mi sami ili progonimo Boga iz sebe, ili Ga uvodimo u sebe.
Zato je Gospod i postao čovek, zato je On na Božić ušao u ovaj svet i javio se kao čovek, da nam pokaže šta treba da bude od čoveka na ovome svetu i kakav treba da bude čovek. Nije uzalud Gospod postao čovek. Nije postao ptica, nije postao cvet, što je daleko lakše i prijatnije i lepše za Njega, nego je postao čovek, čovek koji je bio sav u gresima, sav smrdljiv, sav u đavolizmu i demonizmu. Zato je postao čovek da spase čoveka od toga. Njegovo ime Isus, znači Spasitelj. Spasitelj, od čega? Od grehova, od grehova ljudskih, a kroz greh u ovaj svet ušla je i smrt, i ušao svaki đavo. Zato bez Gospoda Hrista, bez Božića Njegovog, zaista rod ljudski može stalno za sebe da kaže: s nama je ne Bog, no đavo. S nama je Bog to je načelo nebesko, to je načelo vere naše, načelo Evanđelja. S nama je Bog u ovome svetu. A dosad Njega kao da nije bilo uopšte. Nije Ga bilo u punom smislu te reči. Čime mi hrišćani dokazujemo zaista da je S nama Bog? Eto, Gospod je ostavio Crkvu u ovom svetu. Šta je Crkva? Sveti Apostol Pavle veli da je Crkva duhovno telo Njegovo, On je Glava toga tela, a mi smo članovi tog Svetog Tela, i razume se organski sjedinjeni sa Gospodom Hristom. I tako, svaki hrišćanin koji ispunjuje svete zapovesti Gospoda Hrista, ispunjuje zapovesti evanđelske, uvek može reći “sa mnom je Bog.” Ali, ako se hrišćanin oda gresima, ako se ne bude borio sa njima, ako ih ne bude odgonio od sebe, on je u stalnom zagrljaju koga? Đavola.
Teško je bilo verovati ljudima da Bog može postati čovek, eto, radi našeg spasenja. Bog je zaista postao čovek, i što je najvažnije, dao nam je sva sredstva da svako od nas kada hoće sjedinjuje sebe sa Njim, sa čudesnim Gospodom Hristom, Koji po smirenju Svom, po dobroti Svojoj, eto, postaje čovek gubavac, smrtnik, sav opkoljen ljudskim gresima. On uzima grehe na sebe da bi nas spasao od njih. Zato je postao čovek! Zato je dobio ime Isus Spasitelj!
U Crkvi Hristovoj mi imamo sva sredstva potrebna za naše duhovno sjedinjenje sa Gospodom Hristom. Tu su Svete Tajne i svete vrline. Sveto Krštenje kad se krštavamo mi se oblačimo u Gospoda Hrista, mi izgonimo sve što je satansko i demonsko, odričemo se toga i predajemo sebe Gospodu Hristu. Šta je tek Sveto Pričešće? To je potpuno sjedinjenje tvoje sa Njim, potpuno sjedinjenje čoveka sa Gospodom Hristom. A vera, a ljubav, a molitva, a post? Sve su to vrline pomoću kojih se mi sjedinjujemo sa Gospodom Hristom.
Apostol Pavle savetuje hrišćanima i veli i moli: „Neka se Gospod Hristos verom useli u srca vaša“, verom. Ne možemo mi sve shvatiti. Ono što je Gospod radio i što jeste; ustvari, Bog je uvek širi i veći i dublji od svakog ljudskog uma, od svake ljudske misli. Zato je Gospod kao siguran put ka Njemu i dao veru, veru u Njega. A za veru nije potrebna velika škola, ni velika trgovina, ni bogatstvo, ništa. Samo dobra volja. Samo dobra volja da se veruje u Spasitelja sveta Gospoda Hrista. I onda svaka vrlina, i ljubav, i molitva, i post, sve te vrline unose u nas Gospoda Hrista, unose sile Njegove Božanske, unose životvorne reči Njegove, i mi zaista osećamo da je S nama Bog, i ne bojimo se nikakvog đavola, ne bojimo se nikakvog greha.
Ali, ako, ne daj Bože!, mi hrišćani volimo greh i živimo u grehu i ne borimo se protiv njega, teško nama! Jer, kako ćeš sebe odbraniti na dan suda, kada izađeš iz ovoga tela sa dušom večnom u onaj svet? Kako ćeš odbraniti sebe i reći Gospodu Hristu: Pa eto, ja nisam mogao da verujem u Tebe. A On će reći: Zašto? Jer sam Sam Bog došao na zemlju, postao radi tebe čovek, da bi ti primio od mene ono što tebi treba za sav život, i za život u ovome svetu, i za Život Večni u onom svetu. A ti, šta si uradio sa mnom u ovom svetu? Šta si uradio sa mojim Evanđeljem, šta si uradio sa Svetim Pričešćem, šta si uradio sa molitvom, sa verom, gde je sve to? Izgovora i odgovora neće biti!
Ali, ako nema izgovora i odgovora, čiji smo u ovom svetu? Kome pripadamo? Onome kome služimo! Svaki greh ustvari jeste služba, mračna služba crnome đavolu. Gnjev, zavist, pakost, nemoj misliti da su to sitne stvari i male. Ne, to su tako ogromne strašne stvari da mogu da te potope u pakao i u smrt večnu. Ni jedan greh nije mali, ni jedan greh ne vodi Bogu, naprotiv, svaki greh vodi đavolu. I kao što hrišćanin može da reši da ispunjuje zapovesti Božije, tada Emanuil: S nama je Bog; tako mi nazovi hrišćani kada grešimo i ne kajemo se, ne ispovedamo se, ne pričešćujemo se, ne molimo se Bogu, ne živimo po zapovestima Evanđelskim, mi ustvari stalno tvrdimo jedno: s nama je đavo. Ne daj, Gospode!
Gospod je došao u ovaj svet, dao nam sile i snage da zaista pobedimo svaki greh, i ne samo svaki greh, nego svaku smrt, svakog đavola, dao nam je Život Večni. Došao u ovaj svet, uzeo na Sebe telo ljudsko, prošao kroz smrt i vaskrsao telom iz mrtvih, uzneo se na Nebo i pokazao šta će biti sa tvojim i mojim telom. Ništa manje od toga! I moje i tvoje telo mora ući u smrt. Ali kao hrišćani mi ćemo vaskrsnuti po veri našoj u Gospoda Hrista. Na dan Strašnoga Suda Gospod će nas vaskrsnuti iz mrtvih i dati nam Život Večni! „Koji veruje u Mene ima Život Večni“, objavio je Spasitelj. Još ovde na zemlji ima Život Večni. To jest: Gospod je jači od svake smrti, od svakog đavola, jači od svakoga greha, jači za tebe i za mene. I kad smo sa Njim, zaista kada smo sa Njim, mi junački pobeđujemo.
Mi smo naoružani nepobedivim oružjem Božijim. Tako je bezbroj Božijih Svetitelja u ovome svetu, koji su pobedili svaki greh, svakog đavola, svaku smrt i služili Gospodu Hristu i vršili Njegove svete zapovesti, svete vrline. Nemamo izgovora. I Svetitelji su ljudi kao i mi, i Svetitelji imaju pet čula kao i mi: imaju oči, uši, imaju telo, pa su ipak ispunili Evanđelje Gospoda Isusa Hrista; i pokazali i dokazali da ljudsko biće, da čovek može ispuniti Evanđelje Gospoda Isusa u ovome svetu, ako se trudi, ako primorava sebe.
Veliki Svetitelji Božiji vele: „Hrišćanin je onaj koji primorava sebe na svako dobro delo.“ Koji primorava sebe na svako dobro delo, primorava ceo život svoj. Nama se ne ide da činimo dobro delo, nama se ne ide da ispunjavamo zapovesti evanđelske, to neke grehovne sile u nama rade i odvajaju nas od Gospoda. Zato moramo primoravati sebe na molitvu, ako nemamo molitve. Moramo primoravati sebe na milosrđe, ako smo nemilosrdni. Primoravaj sebe. Kada budeš primoravao sebe, Gospod će ti dati u srce silu koja će zaista učiniti da ti zavoliš milosrđe, i zavoliš molitvu i post, i svaku evanđelsku vrlinu.
Bezbroj primera toga – svaki Svetitelj. Svaki Svetitelj, neiskazan div i junak. Primorava sebe na svako dobro i izrađuje sebe u bogoliku ličnost. Svi su Svetitelju u Crkvi Božijoj dati da nam pomažu uvek, svakog dana. Crkva svaki dan slavi mnoge Svetitelje. Evo, i danas slavimo sve starozavetne Pravednike i Oce. Veliki i ogromni skup ljudi puni životvorne vere. Još pre Hrista bili hrišćani. Kakav stid i sram za nas kada na dan Strašnoga Suda Gospod bude rekao: Evo, vi hrišćani, pogledajte, ovo su hrišćani bili pre mene, pre nego što sam ja došao u ovaj zemaljski svet. Koliko vas hrišćana, koji ste živeli posle dolaska mene u zemaljski svet? Zato svaki od nas neka nauči i primorava sebe na ono što je evanđelsko, na ono što je dobro, eda bi smo, braćo moja i sestre, zaradili Carstvo Nebesko za ovaj mali prolazni zemaljski život. Kakvo veliko blago, kakav veliki dar, kakvo veliko bogatstvo Gospod nudi svima nama! Za parče zemaljskog, ako iskoristiš evanđelski, ako iskoristiš po veri Hristovoj, za svako to malo parče života dobiješ Život Večni.
Neka nam Sveti Starozavetni Oci i Praoci i Sveta Prepodobna Mučenica Evgenija, koju takođe danas slavimo, koja je radosno postradala za Hrista, bila uzorna i sveta monahinja, neka bi oni svi pomagali svima nama da i mi primoravamo sebe na svako evanđelsko dobro, primoravamo sebe na svaku evanđelsku vrlinu, i tako zaslužimo Carstvo Nebesko u kome, daj Bože, da sa Svima Svetima, i današnjim Svetiteljima, slavimo Čudesnog i Jedinog Gospoda Hrista, Kome neka je slava i čast, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
