Biti drugačiji je dar!

Nesvrstana Biti drugačiji je dar!

Nakon mnogo godina odlučila sam da zbog ljudi koji rado čitaju moje textove podelim najintimniju priču, koju mnogi ne znaju, a smatram da jeste vreme da se upoznamo. U par tekstova sam možda čak i navela da sam živela od svoje 2. godine sa bakom, dedom i tetkom, tatinom sestrom. Želela bih da napomenem da sa ovim tekstom ne želim da izazovem sažaljenje, već razumevanje i saosećanje.

Od skoro u psihodramskom radu sam priznala sebi da volim sebe najviše na svetu. Od tada su krenuli čudni procesi borbe sa samom sobom, kako ja to sebe volim najviše na svetu, a moja bazična porodica me odbacila. Osećaj tereta u stomaku, koji me godinama proganja postao je sada još veći, ali teret sa grudi je spao. Pitala sam se kako je moguće da sa jedne strane osećaš olakšanje zbog sopstvenog prihvatanja, ali sa druge strane krivicu.

Godinama unazad krivila sam sebe što me roditelji nisu podizali i prolazili sa mnom kroz različite faze odrastanja. Iako su baka i deda, zaista bili kao moji pravi roditelji, pokušali da mi obezbede sve što je bilo u njihovoj mogućnosti, samo jedno nikada nisu mogli, prazninu da mi nešto nedostaje. Od malih nogu sam se igrala porodice, kako sa prijateljima, tako i sa svima u okruženju.

Osobama koje zapravo nisu bile ni približno mojoj percepciji roditelja, davala sam priliku da to budu. Kada to govorim mislim na tetku, koja je godinama pokušavala da mi nametne svoje mišljenje, stil oblačenja i način života u koji se nisam nikako uklapala.

Kada je moja baka bila još živa, moja ispunjenost je bila do izvesne mere, nakon njene prerane smrti, sa mojih 14.godina, rupa se samo proširila. Uzaludni pokušaji dede da uz pomoć tetke da odrastem i naučim šta je život, bili su bezuspešni. Ona mi je pružala luksuz pod uslovima. Njena ljubav je uvek bila uslovna, nikako bezrezervna.

Godinama je peglala moja osećanja rečenicama, kako ona mene gleda kao rođeno dete i da ne pravi razliku između mene i njene dece, što se pri završetku našeg odnosa pokazalo kao najsurovija laž. Kao dete koje je stalno vapilo za ljubavlju, nežnošću i malo lepih reči podrške, ostala jesam samo kratkih rukava.

Uvek sam se nadala da će me razumeti, moje potrebe, nerazumevanje što sam morala da odrastam sa babom i dedom, a ne sa svojim roditeljima. Moj otac i majka su živeli kao podstanari u tom periodu mog odrastanja, sestra je živela sa njima. Kada god bih pitala baku kada sam odlazila da vidim sestru vikendom kod mame i tate što ne mogu da ostanem tamo, dobijala odgovor da je bolje što sam sa njima, jer moja majka nije sposobna da brine o meni.

Kao detetu kome majčinska ljubav je veoma neophodna, ma kakva ona bila nisam mogla da shvatim odlazak od nje svaki put. Od pre par meseci imala sam prilike da se suočim sa realnošću, da mi majka ima šizofreniju i da mi je sada jasnije, zašto nikada nije ni mogla da se bavi sa mnom. Prihvatila sam i to, jer je volim, bez obzira na sve. Prihvatila sam i oca, koji u većini slučajeva nije bio tu za mene kada je trebalo, ali sam shvatila da nikada nije bio dorastao zadatku jednog oca, što mu ne zameram. I sada iz ove perspektive kada posmatram svoju rasutu porodičnu situaciju, mogu vam reći, da sam dobro ja ispala.

Možda se osećam nesvrstana, jer nikada bazičnu porodicu nisam imala, možda moje zamene nisu bile na visini mojih očekivanja, ali sam im oprostila, za svaku uvredu, svaki udarac naneti, jer znam da nisu umeli drugačije. Sada znam da ljudima koji su usvojeni ili nesvrstani kao ja, nije lako, jer se celog života pitaju zašto baš ja? A ja vam ovim tekstom dajem odgovor na to pitanje, a to jeste : Zato što ste jaki! Zato što imate toliko ljubavi ne samo za sebe, nego i za druge! A najviše što ćete iz svega ovoga postati veliki i jaki ljudi, bez predrasuda i velikih očekivanja! Volite sebe, ma kako se osećali, biti drugačiji je dar! Zapamtite to!