E, to je Crvena zvezda…

Pisati o istorijatu Crvene zvezde je izlizano.

Svi već znate i za Bari iz 1991., i za finale UEFA kupa dvanaest godina ranije (Muslinova prečka i nepostojeći penal za Borusiju), i za velikane koji su travnati tepih Zvezdinog fudbalskog teatra učinili savršeno legitimnim nosiocem ovakvog opisa, jer takve epitete može nositi samo mesto gde su svoj pečat dali oni koji su određenu oblast digli na nivo umetnosti.

A bilo je umetnika, nije da nije. Doduše, jako mali broj sam imao prilike da gledam uživo, što me nije sprečavalo da iskoristim blagodeti najpoznatijeg servisa za video snimke, te se vratim par godina ili decenija u prošlost i uživam u bravurama onih čija su imena upisana u istoriju kako same Zvezde, tako i čitavog jugoslovenskog, srpskog i beogradskog fudbala. Iz tog razloga vas neću podsećati na onih 26 titula nacionalnog prvaka, 24 trofeja kupa, raširene ruke Darka Pančeva nakon poslednjeg gola u penal – seriji tog 29. maja u Bariju, partiju iz snova Vladimira Jugovića u Tokiju. Neću spominjati ni pobede u večitim derbijima, niti neke od neverovatnih golova (poput onih makazica Nebojše Krupnikovića sa 99. derbija)… To već sve znate.

Nešto drugo mi je u glavi. Naime, jutros kada sam ustao, u nekoj priči sa jednim momkom koji takođe boluje od iste ‘bolesti kojoj nema leka’, spomenusmo film ‘Davitelj protiv davitelja’, i onu čuvenu ‘Beograd je grad od skoro dva miliona stanovnika…’

Kako ne bi bilo zabune – daleko od toga da ovim peckam komšijski tabor, volimo mi svoj komšiluk, jer da nije njih, ne bi bilo ni večitog derbija, a samim tim ni tog Krupnikovićevog gola, te ni velike radosti nakon njega, i ponosa što je to uradio neko noseći meni najdraže boje.

Ne, poenta je u nečemu drugom – kako smo došli do toga da brend poput Crvene zvezde, kao jednog od stubova sporta na ovim prostorima, od nečega čime se slobodno može ponositi svaki ljubitelj sporta ili, prosto, Srbije, dođe do maltene prosjačkog štapa, situacije da joj, kroz upravu, defiluju raznorazni sumnjivi tipovi koji, u normalnim okolnostima, teško da bi i na tribine bili dobrodošli?

Najlakši put je, naravno, svaliti krivicu na ‘lopove, hohštaplere i menadžere’, reći da ‘oni mažu deci oči’ i svaliti svu odgovornost na njih. Ipak, da bi neki organizam, pa makar to bili i paraziti poput ovih koji su klub doveli praktično na samrt, živeo, mora postojati okruženje koje će mu taj život omogućiti.

Što nas dovodi do sledećeg – koliko god čudno zvučalo, situacija u kojoj se nalazi Crvena zvezda, nije posledica lošeg poslovanja njenog rukovodstva, koliko je posledica samog sistema u kom to rukovodstvo klubom, zapravo, (više ili manje uspešno) rukovodi.

Kako i zašto?

Rekoh već, da bi određeni organizam preživeo, moraju biti ispunjeni uslovi koji će mu omogućiti preživljavanje, inače je osuđen na propast. Uzevši u obzir haotičan sistem vrednosti koji postoji već duže, i ne čudi što je vrlo lako došlo do pada kvaliteta rada u klubu. I nije realno očekivati bilo šta drugo, zato što je sama atmosfera oko srpskog sporta krajnje tmurna, bezizražajna i bezidejna. A takva je, zato što nam je takvo društvo generalno. Problem kod sportskih kolektiva jeste u tome što direktno zavise od osećanja ljubitelja tog sporta ili kluba.

Ukoliko su navijači raspoloženi, stadion pun, suveniri idu kao blesavi a svaki drugi navijač nosi dres kluba, vrlo je verovatno da će rezultati na svim poljima biti mnogo bolji od očekivanog. U našim uslovima, najveći broj posetilaca će se pre opredeliti da ima da jede narednih nedelju dana, nego da kupi dres – koliko god voleli klub, da bismo tu ljubav mogli iskazati, moramo jesti, zar ne? Ako, pak, imaju da jedu, poprilično je verovatno da će se naći neki drugi problem koji će ih naterati da na stadion dođu zabrinuti, ljuti ili, jednostavno, razočarani razvojem neke situacije.

Tada je malo teže skoncentrisati se na uspeh kluba, na podršku klubu, a taj momenat dekoncentracije, ukoliko je dovoljno širok, otvara vrata raznoraznim ‘moćnim rendžerima’ da se uvale u fotelju i vašu ljubav iskoriste za punjenje sopstvenog džepa. Opet, ni to ne bi bio problem, da to punjenje džepova ne utiče direktno na rezultate na tabeli. Odlika kvalitetnih lopova jeste u tome da, zarad sopstvene dugotrajnosti, ponešto i pruže – barem onih inteligentnih. Zaključak sami donesite.

Drugi indirektno-direktni (zavisi od tačke gledišta) krivac za ovakvu situaciju jeste sama evropska kuća fudbala, poznata kao UEFA. Naime, razlog zašto je fudbal ovde mogao parirati bilo kom drugom u Evropi, jeste činjenica da je fudbal nekada davno bio fudbal, džentlmenska igra igrana i gledana iz ljubavi, novac je bio pomoćno sredstvo.

Danas, ukoliko nemaš profit, nema te. Prosto i jednostavno. Otuda i licence za igranje u Evropi, otud i beg ogromne količine mladih igrača iz Srbije u drugu italijansku ili špansku ligu. Ako igrač baš ima sreće, Austrija iz Beča će mu dati dovoljno kvalitetan ugovor da može da se zeza do kraja igračke karijere  po splavovima, a onda da otvori kafić ili klub. A toga ne bi bilo da fudbal nije postao biznis, da navijači sa Tajlanda nisu bitniji od onih koji su odrastali uz ‘Crvene đavole’ iz Mančestera, i da najbitnija stvar nije cifra koju će neko uložiti u nešto.

No, da li postoji nada?

Pa naravno da postoji. Za tačku jedan – od ove situacije teško da može gore, te se, u nekom momentu, mora promeniti na bolje.

Za tačku dva – polako ali sigurno, fudbal kakav poznajemo ‘umire’. Bolje rečeno, kreće se ka raskrsnici. Sistem ovakav kakav je sad je neodrživ (otud i finansijski fer plej), i neće proći još mnogo do momenta kad i dugovi sadašnjih ‘velikana’ dođu na naplatu. Čak i da opstane, jaz stvoren između ‘top’ klubova i ostatka sveta je dovoljno veliki da nije nemoguće formiranje neke lige u kojoj bi učestvovali samo ti najbogatiji klubovi, dok bi fudbal bio ostavljen onim siromašnijima, da uživaju u njemu kako dolikuje.

I kakve veze ovo sve ima sa sedamdesetim rođendanom FK ‘Crvena zvezda’, pitate se?

Pa ima. Jer, ovo su stvari zbog kojih se više ne dešavaju one velike, za ponos. Ovo su ‘kočnice’, zbog kojih neće skoro biti Barija, Tokija, Muslinove prečke ili Krupnikovićevog evrogola. A možda i hoće… Pod uslovom da se skrpe pare za Evropu. Sedamdeset godina, momci u crveno-belom jurišali su bez milosti, na sve ili ništa. Lopta je okrugla. Uz Zvezdu u svom elementu, u svom punom sjaju, i huk pune naše ‘Marakane’… čuda su moguća. Uostalom, već ih je bilo. Augentaler zna. A gde je jedno, tu su dva… tri… pet… sedamdeset…