Gde nestade moj fudbal?

Autor: Miloš R. Hadžić

Nije toliko davna prošlost kada se o najbitnijoj sporednoj stvari na svetu pričalo sa nadahnućem, entuzijazmom, verom da postoji jedna igra u kojoj svi igraju, ali na kraju pobede Nemci. Zamislite samo travnato prostranstvo gde dvadeset i dva genijalca rolaju jednu loptu, a sve to prate hiljade ljudi grickajući semenke, pa gde to ima? Na stadionu i to fudbalskom. Posebnost nedeljnog popodneva su upravo bile te predstave u kojima su očevi vodili sinove da bodre i podrže svoje klubove u kojima su nastupali igrači verni grbu i dresu koji nose. Ne verujem da Vam slučaj Džerard, Gigs, Toti i Maldini nisu poznati. To su upravo ti genijalci koji su čitavu svoju karijeru posvetili jednom klubu, jednom grbu i jednoj ideologiji. Upravo takva odanost budila je želju kod naroda da sa uživanjem prate tadašnji fudbal i veruju da postoji nešto nematerijalno što povezuje sve nas kojima je ’ćeranje lopte’ pasija ili život.

Duboko smo zašli u XXI vek, i sudeći prema novim tendencijama u svetu sporta, sve ovo što ste do sad pročitali polako bledi u senci prošlosti. Tehnologija je uznapredovala i time omogućila da čitavo čovečanstvo bude na vezi putem Interneta. Uz nove tehnološke inovacije prirodno je, ili možda i nije, da se jedna igra pretvori u biznis, pohlepu za novcem, marketingom, popularnošću i sve to kako bismo sopstveni ego zadovoljili i sami sebi podilazili. Danas nije u modi biti veran, odan jednoj boji, jednom gradu i grbu. Danas je poželjno seliti se nakon svake sezone, potpisivati stotinu-milionske ugovore kako bismo uz pomoć iste one tehnologije pokazali svetu da smo mi uspešni i popularni. Kako bi nas mase obožavale. Nekada su se dečaci opredeljivali za fudbal iz ljubavi, ti motivi više ne postoje i ljubav je zamenila banka i njeni računi. Pre nekoliko godina su klubovi svetske popularnosti oterali svoje ikone kako bi stvorili prostor za dovođenje novih zvezda koje će im doneti kapital. Plašim se da jednog dana novac ne postane bitniji od trofeja, to bi ubilo i najmanju nadu u viteštvo koje budi sport.
Ukoliko ne možete da se setite ko su ti genijalci kojima su matični klubovi okrenuli leđa. Dozvolite meni da Vas samo podsetim na jednog Raula Gonzalesa, Ronalda, Luisa Figa, Samjuela Etoa, Dejvida Bekama, možda i najboljeg igrača svih vremena Brazilca Ronaldinja. Kojeg je klub, u znak zahvalnosti za sve doprinose, bukvalno oterao na mala vrata iako je Ronaldinjo sa tim klubom ispisao istoriju.

Kad iz ove pozicije pogledamo ka budućnosti potpuno je razumljivo zašto sa određenom zebnjom očekujemo šta donosi druga polovina, druge decenije XXI veka. Možda fudbal vrati svoju davno izgubljenu smisao i možda baš u Vama čuči neki novi Ronaldinjo i Zidan. Ako je već tako, imajte barem prave motive.