Kako sam doživela Gibonnijev koncert u Sava Centru
Za ovo, o čemu sada pišem, ne znam da li ću uspeti da upotrebim adekvatne reči. Pokušaću maksimalno dočarati i preneti na papir moj doživljaj dva Gibonnijeva koncerta u Sava Centru.
Moram da naglasim da sam prestala da brojim Gibine koncerte na kojima sam bila. Dakle, tekst neće biti euforičan, nego krajnje realan. Koncerti su najavljeni pre nekoliko meseci i jedva sam ih čekala.
Čim sam ušla u salu, osetila sam pozitivan naboj i specifično raspoloženje. U roku od pet minuta, sva mesta su bila popunjena. Ljudi su sa nestrpljenjem čekali početak spektakla. Odjednom se u polumračnoj sali počeo širiti gromoglasan aplauz i svi su, kao jedan, skočili na noge. Zasjali su i svetlosni snopovi na bini. Počela je pesma, radost, jeza, suze…
Neću pisati kojim redosledom su išle pesme, jer to nije ni bitno. Bitno je da me je svaka, po ko zna koji put, pogodila pravo u srce. Zlatne godine, Libar, Divji cvit, Tija bi te zaboravit’… Nižu se jedna za drugom, mame mi osmeh na lice i suze na oči. Nema patetike, nema filozofije. Samo reči koje ostavljaju bez daha.
Cela sala je bila na nogama. Svi su pevali i zvučalo je kao da smo jedno biće, jedan glas, jedna sorta. i jesmo, Gibina sorta. On je bio presrećan i vidno dirnut. Više puta je odlazio u publiku, a to, kako su ljudi reagovali je priča za sebe. I svi su pevali Tolerancu.
Mogla bih još dosta da pišem o ovome, ali bi se to na kraju pretvorilo u knjigu. Oba koncerta su bila fantastična, prepuna emocija i verovatno će većini ostati urezana u sećanje. Na kraju ove priče moram da napišem još nekoliko meni važnih stvari.
Hvala čoveku koji me je mnogo čemu naučio, hvala Univerzumu što su njegova dela došla do mene. Sa nestrpljenjem očekujem treći koncert u Sava Centru, još jedan mirakul.
