živeli, Hajde živeli!, Gradski Magazin

Hajde živeli!

Dok se rosa nežno udvarala prvim prolećnim uvojcima trave, dok je sunce milovalo svaki listić na drvetu u mojoj bašti, tlo je isparavalo nekim čudnim mirisom svežine.

Činilo se da su ptice bile veselije nego ikada ranije… Svi su živeli uobičajenim tempom. To jutro je bilo nesumljivo najlepše za mene do sada.

Ustala sam iz kreveta poprilično dobro raspoložena iako mi se pre par dana srušio ceo svet. Uopšte mi nije bilo razumljivo ni jasno zbog čega se i kako se sve to desi na brzinu. Kao da nikada ništa nije postojalo između nas. Sve se pretvorilo u prah koji se rasprsnuo i ujedinio sa ostalim česticama vazduha. Ružan osećaj… tup. Odjednom nemaš snage da govoriš, dišes, nemaš volje, oči te peku, ne vidiš budućnost. Ne poznaješ sebe. Ne bi trebalo da se nakon toga nešto drastično promeni na gore u tvom životu. Svi smo toga svesni, ali…neka nepremostiva dubina, jača sila, šta znam. Na početku se ne sluti kraj, zar ne? Naročito ne ovakav kraj u kome retko vidiš početak.

Hajde živeli!, Gradski Magazin

Svi pričaju o optimizmu, slušaš razne savete prijatelja na njihove načine. Neki su surovo iskreni, neki ublaženi, neki izopačeni. U suštini svaki od njih bi trebao da ti da snagu, podstakne te, usmeri, razuveri u bol i nedostatke. Ne pomaže. Sa njom mi je priča delovala najprihvatljivije. Poznavala me je bolje nego bilo ko. Bolje nego rođena majka. Smatrala sam je sestrom koju nikada nisam imala. I tog jutra na fakultetu smo sedele u poslednjem redu.

Nastavi dalje devojko! Pogledaj se. Niko nije vredan tvoje patnje i neprespavanih noći. Nije on jedini muškarac na ovome svetu. Ne zaslužuje te, shvati! Obriši suze. Ne smeš da se predaješ- govorila je ubedljivo.

Slušala sam je onako površno. Navikla sam na iste fraze, reči, sklopove rečenica. A videla sam samo tačku. Osećala sam da je tačka bila jedina koju sam trebala da stavim na moju “ljubavnu priču”.

Sećas se one večeri, Marija? Bile smo zajedno kod Teodore na rođendanu. Od tada se sve promenilo, nestalo. Krenulo je sve naopako. I bilo bi mi lakše kada bih samo znala razlog. To me ubija. Nije mi dao nikakvo objašnjenje, ne trudi se. Mrzim što sam ovakva… što ne mogu da pričam o njemu, a da ne plačem. Stvarno je užasan osećaj. Nisam ni slutila da ljubav može ovako da boli. Hvala ti što si uz mene. Bićeš osuđena da me slušaš, nadam se, ne još previše dugo- Zagrlila me je bez reči onako…kao da me sažaljeva. Ne znam šta bih bez mog privatnog psihologa- rekla sam joj uz prinuđeni osmeh.

Hajde živeli!, Gradski Magazin

Došla sam kući, ušla u sobu i legla u krevet. Opet je nastupila gomila slika u mojoj glavi. Tražila sam odgovore na bezbroj pitanja uzaludno. Marija je morala da ide kod svojih rođaka, tako da sam bila potpuno sama. Višak prostora za sećanja. Opkolila su me sa svih strana. Zapištao mi je telefon. Na ekranu mog iPhone-a pojavila se njegova poruka koja je glasila kratko i jasno: “Izvini…”

“Izvini?!” To je sve?! Sve za predhodnih pet godina naše veze? Nisam više osećala tugu. Osetila sam preveliku dozu besa, mržnju na trenutak. On misli da jedno glupo “izvini” može da popravi ovaj osećaj u meni? Cinično. Došlo mi je da vrištim, da ga ubijem. Nije se udostojio ni da popriča sa mnom kao čovek. Tipična kukavica. Znala sam na koga mogu da se oslonim u tom trenutku. U tom i u bilo kom drugom. Prokletstvo! Opet mi se isključio telefon. Nepoudana tehnologija…Otrčala sam do sobe mog brata, uzela njegov telefon i rešila da se izjadam Mariji. Mojoj drugarici.

Zvonilo je svega tri puta, a meni se činilo kao beskonačnost. Drhtala sam. Znala sam da samo ona može da smiri taj bes u meni, a onda sam začula poznati muški glas. NIKOLA?! Da, dobro poznajem taj glas nakon pet godina neprekidnog viđanja. Ćutala sam. Možda sam mahinalno ukucala njegov broj? Odmakla sam slušalicu kako bih proverila cifre. Ne, nisam pogrešila ni ovaj put. Ponoć je. Šta će njih dvoje zajedno u ovo gluvo doba?! Zar ona nije trebala da bude kod rođaka?! Vrtelo mi se u glavi, osećala sam mučninu. Spustila sam slušalicu pritiskom dugmeta na displeju telefona. Poslednji “BIP” koji mi je konstantno odzvanjao u glavi. Bože! Šta je ovo?! Pa zar ona?Svaki deo moje unutrašnjosti se rasuo na komade. Dogodila se eksplozija u meni. Sela sam na pod, stiskajući telefon iz sve snage. Nisam više imala suza…

Dani su prolazili u gnevu. Marija je pokušavala da dođe do mene na bilo koji način. Nisam htela da znam za nju. Bila je mrtva za mene. Jednostavno duh… zli duh kome nisam dozvoljavala da me proganja. Meseci su prolazili u gnevu. Moj osmeh je bio zaboravljen, lice bledo, duša prazna.

Jednog jutra, hrabro sam odlučila da se promenim. Donela sam odluku. Krojim novu sebe! Ova stara i slaba ja mi više ne treba. Idem dalje! Prolazeći kroz dnevni boravak do kuhinje kako bih sebi skuvala šolju čaja na TV-u sam ugledala svog omiljenog glumca i pojačala:

I onda krećeš sa deprozepamom. Dve tablete- jedan vinjak…pa opet dve tablete- jedan vinjak na svakih 6 sati. Znači, piješ- pišaš; piješ-pišaš 4 nedelje. I puno tečnosti! To je stvarno važno. I posle pete nedelje počinje stvar da se lomiii… Ili se obesiš ili nastaviš dalje! Ako rešiš da živiš… 2 vinjaka i jedan depromazepam na svaka 3 sata. I posle 15 godina ti bude bolje- Petar Božović

Po prvi put, nakon par meseci sam se iskreno nasmejala. Odlučila sam da živim! Umesto čaja sipala sam sebi čašu crnog vina i nazdravila novom početku… HAJDE ŽIVELI!

O Zorica Stojković

Proveri takođe

Rokfelerovi plaćenici udaraju na Vučića preko Vrnjačkog panoramskog točka!, Gradski Magazin

Rokfelerovi plaćenici udaraju na Vučića preko Vrnjačkog panoramskog točka!

Brojne organizacije sa platnog spiska Rokfeler fondacije, ne štede ni novac ni ljudstvo, a sve …

Zamisli leto i kreni u Aquaworld Resort Budapest, Gradski Magazin

Zamisli leto i kreni u Aquaworld Resort Budapest

AQUAWORLD RESORT BUDAPEST JEDAN JE OD NAJLEPŠIH SPA HOTELA U OVOM DELU EVROPE, A ZA …

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Gradski Magazin