Intervju: Boris Malagurski za “Gradski magazin”, Gradski Magazin

Intervju: Boris Malagurski za “Gradski magazin”

Boris Malagurski, poznat po svojim filmovima, odgovara na pitanja o odrastanju mladih, njihovoj svesti i razvoju.

1.Da li primećuješ razliku u odrastanju današnjih mladih i tvoje generacije? U čemu je ta razlika? Mislim da je veoma opasno to što mladi danas nemaju priliku da im bude dosadno. Dok sam ja odrastao, deca su se skupljala ispred zgrade u kojoj sam živeo i iz dosade smo smišljali razne načine da se zabavimo. Tu se ispoljavala i gradila naša kreativnost – od ničega smo stvarali nešto. U današnje vreme je svakom klincu dostupan nepresušan izvor zanimacija na kompjuteru – bilo pomoću kompjuterskih igrica koje ne podstiču na razmišljanje već šabloniziraju mlade umove, bilo pomoću interneta gde uvek ima nešto novo da se pogleda. Da provedete ceo život pregledajući sve snimke ikada postavljene na YouTube, ne biste stigli ni delić onoga što postoji da vidite. Danas su deca zarobljena u konstantnoj zabavi, a potrebno je da se oslobode, da se prepuste dosadi. Samo tako mogu da se rode ideje.

2.Kakvi su vama bili uzori ranije, a kakvi su njima? Da li su se i tvoje generacije “ložile” na slične stvari kao današnji omladinci? Mislim da se ja nisam preterano uklapao u ostatak moje generacije koja je odrastala tokom devedesetih po pitanju uzora, ali čini mi se da je tada započet jedan proces koji je danas na svom vrhuncu. Danas se deci ne prepušta da oni sami traže svoje uzore – oni im se nameću, a nameću im se osobe koje nemaju nikakve kvalitete, talente, već se ističu samo po svom izgledu, nemoralnom ponašanju, pa čak i kriminalnim tendencijama. Oni su na naslovnim stranama tabloida, čitamo ko je od njih koga ostavio, postavio gole slike bivše devojke, koja starleta je uhapšena zbog prostitucije (naravno, starleta nije prostitutka, jer je prostitutka arhaična reč), koju ružnu reč je koja pevaljka rekla drugoj pevaljki, pretvarajući čitavo društvo u ono što možemo da gledamo u Farmi na TV Pink. Kad bi se samo naučnici ili pijanisti skidali goli i gađali donjim vešom, možda bi i o njima ponekad pričali mediji. U suprotnom, mladi nemaju ni priliku da otkriju pozitivne uzore.

3.Koje je tvoje viđenje mladih? Je l’ opravdavaš njihove postupke? Mislim da su mladi demoralisani, ali ima onih koji se još uvek bore protiv apatije. Znam da situacija deluje beznadežno, ali ima mnogo razloga za to da se mladi trgnu i prestanu da budu pasivni posmatrači dešavanja oko njih. Problem je u tome što svesni omladinci željni akcije nisu povezani, rekao bih, zbog toga što u Srbiji svako voli da je glavni, ali i zbog toga što će omladina da se pobuni samo kad je u pitanju njihov direktni interes, uglavnom zbog nepovoljnih uslova za upadanje u budžet na fakultetu. A ni onda nisu svi studenti solidarni, oni koji su upali u budžet pljuju svoje kolege koje se bore za svoja prava. Pa gde to ima? U Francuskoj studenti i sindikati blokiraju prestonicu kad vlada donosi neke nepopularne mere, a mi još prozivamo ono malo ljudi što se usudi da izađe na ulicu i da protestuje! I još ti mladi koji “hejtuju” aktivnije od njih smatraju da su “hejteri” – kul. Postoji tendencija kod mladih da se afirmišu u društvu tako što pljuju svaki pokušaj da se situacija promeni na bolje, pa se onda mole Bogu da svaki takav pokušaj propadne kako bi mogli da kažu “Eto, vidite da sam bio u pravu”. Umesto da polazimo od toga da je sve moguće i da zajedničkim snagama nemoguće pretvorimo u moguće. To je definicija mladih. Oni koji nemaju buntovni duh u sebi i samo pljuju sve oko sebe, mogu da imaju i 20 godina, ali su matori. Ne, nisam se dobro izrazio, ima puno starijih ljudi koji su konstruktivni članovi društva. Mladi “hejteri” su potpuno beskorisni.

4.Šta je za tebe elita u Srbiji? Elita treba da vuče društvo napred, a ne nazad. Samoproklamovana elita u Srbiji nema nikakve posebne kvalitete, jedino je dovoljno bezobrazna i pokvarena da bi pregazila sve oko njih i isplivala na površinu, te ukoliko bi društvo napredovalo – shvatilo bi da mora da se izgradi i bolja elita, što je direktna pretnja postojećoj. Zato onaj koji čeka da elita pokrene stvari na bolje, načekaće se.

5.Koliko je potrebno da čovek srećan u ovoj zemlji? Ipak opstaju neke tradicionalne vrednosti u Srbiji koje su isčezle u mnogim zapadnim zemljama. U Srbiji je čovek srećan ako ima porodicu koja ga voli i prijatelje na koje može da računa. Pare, naravno, uglavnom predstavljaju problem, ali za to smo i mi krivi. Imamo običaj da podviknemo kad treba da ćutimo, a ćutimo kad treba da podviknemo. Ovo je jedan od istorijskih trenutaka kad treba da podviknemo čuvarima sistema u kojem živimo.

6.Kada si počeo da ramišljaš svojom glavom? Kada je počela da se razvija svest o stanju u kakvom se naš narod nalazi? Počeo sam da shvatam situaciju u Srbiji tek kad sam otišao u Kanadu. Zvuči nelogično, ali sam shvatio da su procesi kroz koje smo prolazili u Srbiji samo deo jedne mnogo šire priče u koju su mnogi intelektualci na zapadu bolje upoznati od nas. Tad sam shvatio šta je to neoliberalizam, zbog čega naši “zapadni prijatelji” ni za živu glavu ne smeju da dozvole nerazvijenim državama poput Srbije da proizvode, izvoze i prosperiraju, te kako možemo da se udružimo sa mnogim antiglobalističkim grupama širom sveta u borbi protiv nepravednog sistema koji nam se nameće.

 7..Koja je tvoja prava motivacija snimanja filmova? Želim da pokušam da utičem na dešavanja oko nas u nadi da će se situacija promeniti na bolje. Iznad svega, želim da motivišem mlade ljude da pokrenu neke pozitivne priče, da im pokažem da postoji bolji put od traženja veze, učlanjivanja u neku stranku ili odlaska iz zemlje – a to je da grade svest, prepoznaju ljude oko sebe koji imaju slične ambicije i da se udružuju kako bi uticali na vlast i društvo. To su elementi svake zdrave demokratije. Bez toga, imamo ovo što gledamo danas. Ako nam se to dopada, nema problema. Ali hajde da onda više ne kukamo. Ne podnosim to kad slušam kuknjavu bez konkretne akcije. Ja snimam filmove, pišem tekstove, bavim se aktivizmom (organizovao sam nekoliko protesta i šetnji), a jedno vreme sam i TV emisijom davao podršku obespravljenim pripadnicima našeg društva. A šta je čitalac ovog teksta do sada uradio? Nije potreban nikakav talenat da bi se organizovao, recimo, protest. Potrebno je samo poći od pretpostavke da čitalac ovog teksta to MOŽE i čvrsto odlučiti da čitalac ovog teksta HOĆE da izgura svoju zamisao do kraja, a ostale kockice će se poklopiti. Svest se širi kao zaraza, te se stvara kritična masa. Tako i nastaju velike promene.

8.Da li misliš da ovde mladi mnogo brže odrastaju nego u inostranstvu? Zašto misliš da je tako? Zavisi šta znači odrastati. U inostranstvu mladi brže počinju da žive sami, u Kanadi roditelji izbacuju decu iz kuće čim završe srednju školu. U Americi takođe. Nema veze što će morati da se zaduže da bi završili fakultet, te kad krenu da traže posao imaju ogroman dug koji moraju da vrate (recimo, za studente medicine je prosečan dug školovanja preko $150,000) i ne biraju onaj posao koji žele, već onaj koji im je najlakše dostupan i neophodan. Oni se ranije susreću sa surovim kapitalizmom koji danas imamo. S druge strane, mladi u Srbiji žive sa roditeljima dok studiraju, što mislim da je dobra stvar, ali uz uslov da ne budu večni studenti. Međutim, ima onih koji ostanu i nakon studija kod roditelja – neki zaista opravdano jer ne mogu da nađu posao (a trude se maksimalno), a neki neopravdano, jer nešto posebno ni ne traže posao, lepo im je kod mame i tate. Mislim da je sistem u Americi jedna krajnost, a kod nas, u mnogim slučajevima, druga krajnost. Uzgred, odrastanje kod nas se doživljava kao sticanje “ozbiljnosti”. Kad ste ozbiljni, ne smete da sanjarite i pokušavate nešto neobično, prividno nedostižno, jer pobogu, sad ste odrasli i morate da se uozbiljite. To mi se ni malo ne sviđa. Treba čuvati onaj glas deteta u svima nama, jer nam on govori šta u dubini duše želimo.

Intervju: Boris Malagurski za “Gradski magazin”, Gradski Magazin

9.U poslednje vreme, čuju se kritike kako se studenti ne bune za prave stvari, već za neke sitnice. Da li misliš da i dalje postoji studentska svest o potrebni za revoltom, buntom? O tome sam već govorio, ali je vreme da studenti izađu na ulicu i kad se, recimo, neki radnici bune za svoja prava. Znate sigurno za one grupice koje se s vremena na vreme skupe ispred zgrade Vlade. Bude ih tridesetak, možda pedeset, bune se što im je firma u stečaju zbog kriminalnih radnji i traže neisplaćene zarade. Onda prođe par dana, pa dođe nova grupa, skoro identični zahtevi, ali je neka druga firma u pitanju. Pa posle par dana treća grupa, itd. Voleo bih da ih neko obavesti da postoji izum koji se zove telefon i da mogu da pozovu jedni druge, izaberu dan koji svima odgovara i udruženo postave svoje zahteve. Međutim, to je sistemski problem, zaključiće neki – a sistemski problemi se teško rešavaju u Srbiji, zato bolje da svaka mala grupa gleda svoj interes i možda se vlast smiluje na tu grupicu. Ipak ih je malo – razmišlja vlast – bolje da zadovoljimo jednu grupu, pa će druge da se ponadaju da, ukoliko ostanu razjedinjene, možda baš njihova grupa bude “među odabranima”. E, tako razmišljaju i studenti. Umesto da se udružimo da sistemski rešavamo problem, idemo linijom manjeg otpora i sebično gledamo samo svoje interese. Tako nas je naučila neoliberalna doktrina, zato više i nemamo srednju klasu. Nada je vrlo opasna ako samo čekate i nadate se da će nešto da se desi bez vaše borbe. Prestanite da čekate, borite se.

10.Koji je tvoj filter kada si gnevan, kada ti se sve sakupi da želiš da pukneš? Snimim film.

11.Koje je tvoje viđenje netrpeljivosti naroda na Balkanu? Fabrikovano. Prvo su to činili Austrijanci da bi svađali Hrvate sa Srbima i saboritali ideju o jugoslovenstvu. Onda su to činili Nemci da bi se međusobno ubijali i njima olakšali proces uklanjanja slovenskih elemenata u društvu nakon što, kako su se nadali, pokore Evropu. Posle su to činili Amerikanci da bi uništili našu industriju i ekonomski nas kolonizovali. A kad stavite dva čoveka sa Balkana, bez obzira koje su nacionalnosti, za isti sto, sipate im dve čašice rakije i pustite neku domaću pesmu, kucnuće se, zagrliti i zapevati. Probaće mnogi da me ubede da grešim nabrajanjem zločina svih strana, ali psihologija rata je posebna priča, svaku netrepeljivost grade elite. Kroz istoriju je bilo dovoljno reći nekom narodu da ovaj drugi želi da ga uništi i da zbog toga moraju da se ubijaju. Strah tera ljude da čine jezive stvari. Ono što je nama nedostajalo je odbrambeni mehanizam pomoću kojeg ćemo reći “čekaj, to je moj komšija, nije loš čovek, zašto da ga diram?”. Neki su to imali, postoji bezbroj priča običnih ljudi koji su se međusobno čuvali i žrtvovali jedni za druge u ratnim vremenima. Da su njihove priče bile prve vesti na dnevnicima u svim republikama, sve bi bilo drugačije. Zato je potrebno bar sada da pričamo o njima, o Josipu Reihl-Kiru, Milanu Levaru, Srđanu Aleksiću i ostalima o kojima sam pričao u “Težini lanaca”. Čovek je čovek, dobar ili loš, to svi znamo. Kad nas neko uverava da postoji još neka dimenzija u vezi s tim, da je neka nacija loša i slično, taj je ili budala ili ima direktan finansijski interes da to tvrdi i toga moramo da budemo svesni.

12.Hoćemo li se ikada izvući iz krize? To zavisi od nas, od čitaoca ovog teksta. Hoće li pročitati tekst i preduzeti nešto?

13.Koja je tvoja poruka mladima? Šta da rade? Pobunite se, povežite se, pružite otpor. Ono što odmah mogu da rade je da se udružuju, formiraju organizacije koje će se boriti protiv određenih problema u društvu, možda i da formiraju političke stranke, makar na lokalu. I da rade, da budu vredni. Dok sam bio u poseti Meksiko Sitiju, gde je održana projekcija “Težine lanaca 2” na Tec de Monterrey univerzitetu, imao sam priliku da upoznam mnoge meksičke studente. Kad su mi se predstavljali, svi su vadili vizit kartice, a na tim vizit karticama se ponavljala jedna reč – “direktor”. Oni su, dok su još studirali, otvorili neke male biznise, bilo da je to uvoz/izvoz, manja proizvodnja, usluge, nije bitno – nešto su radili. Slobodno vreme nisu mahom provodili po kafićima, već su uporedo sa studiranjem pokretali ekonomiju svoje zemlje. Niko mi ne može reći da je u Meksiku sve bajno i “lako je njima”, ne – oni su jednostavno želeli da budu krojači svoje sudbine. Oni neće kukati posle fakulteta kako “nema posla”, jer će posao već imati – a možda će i nuditi posao drugima. I svi stižu da izađu i da se zabave. I studenti redovno izlaze na proteste protiv neoliberalizma, bore se. Dosta kukanja, bacite se na posao!

O Zorica Stojković

Proveri takođe

Legenda otišla u legendu: Preminuo Petar Đorđević, poslednji beogradski samuraj!, Gradski Magazin

Legenda otišla u legendu: Preminuo Petar Đorđević, poslednji beogradski samuraj!

LEGENDA OTIŠLA U LEGENDU – Petar Đorđević iznedrio je brojne uspešne sportiste, obučavao pripadnike specijalnih …

Kineska reprezentacija završila pripreme u Vrnjačkoj Banji!, Gradski Magazin

Kineska reprezentacija završila pripreme u Vrnjačkoj Banji!

Odbojkaši oduševljeni napustili Banju – Muška seniorska reprezentacija Kine pripremala se u Vrnjačkoj Banji za 20. …

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Gradski Magazin