Intervju: Pisac Marko Vidojković za “Gradski magazin”, Gradski Magazin

Intervju: Pisac Marko Vidojković za “Gradski magazin”

Mladi(ne toliko više) pisac Marko Vidojković odgovara na pitanja o stanju mladih u zemlji i o njegovom iskustvu i razmišljanju iz mlađih dana.

Koji je bio prelomni trenutak da svoje misli pretočiš u prvu knjigu?Bio je avgust, 2000. Već nekoliko meseci su mi u časopisu “Duga” izlazile priče i, jednog dana, dolazim ja u redakciju, a tamo Nebojša Jevrić – u tom trenutku jedan od mojih literarnih idola i autor neverovatnih priča sa balkanskih ratišta devedesetih. I Jevrić me pita: “Je l’ ti pišeš one price? Odlične su. A koliko ti je godina?” “Skoro dvadeset pet”, odgovorim mu. “I još nisi napisao roman? Pa, ti nisi pisac!”

Na tu prozivku odgovorio sam tako što sam otišao kući i u narednih dvanaest dana napisao svoj prvi roman “Ples sitnih demona”. Rekao sam sebi: “Pronađi zakoruženu celinu u svom životu i prepričaj je, nema boljeg recepta za prvi roman” i poslušao sam samoga sebe, napisavši knjigu o svojoj drugoj godini srednje škole. “Ples sitnih demona” objavljen je 2001. za “Narodnu knjigu”, zatim je, 2005, objavljeno reizdanje za Samizdat B92, a prošle godine sam je okačio kao slobodan e-book na internet. Link koji vodi ka tom fajlu može da se nađe na mom fejsbuk pejdžu.

O čemu si razmišljao u studentskim godinama? Šta ti je bila želja, a šta stvarnost? Prava sam napisao po ćaletovoj sugestiji, kao fakultet posle koga možeš sa postaneš bilo šta, iako me je srce vodilo ka istoriji. I danas mislim da sam se zeznuo što nisam poslušao svoje želje, nego sam upisivao fakultet samo da bih imao nekakvu diplomu, pošto se, na kraju, ispostavilo, da mi ona nije bila potrebna ni za šta od onoga što sam ovde postigao. Sredinom devedesetih, kada sam studirao, nisam maštao ni o čemu, nisam imao nikakvu viziju sebe u budućnosti.

Jako je teško imati vizju kada živiš u diktaturi. Najsvetliji trenutak mog studiranja bili su studentski protesti protiv izborne krađe, tokom treće godine. Shvatio sam da biti student ne znači samo dobijati prelazne ocene, već da si, kao akademski građanin, odgovoran da kritikuješ sve što u društvu ne valja, a tada, kao i danas, nije valjalo puno toga. Kada sam, tokom završne godine studija, počeo da pišem, skapirao sam da prava nisu za mene i prošlo je čitavih osam godina i prelazak na bolonjski sistem, pa da, u redakciji Plejboja, za septembarski rok 2006, naučim radno pravo i dobijem zvanje pravnika.

Da li misliš da bi mladi trebalo da pale odavde kao što se prica već decenijama unazad? Ako žele da ostanu ovde i budu kvalitetna ljudska bića, mladi moraju da pripremaju, organizuju i sprovedu revoluciju. Ako ne žele da poboljšaju svoje društvo, oni ovde nemaju šta da traže. Danas smo, pre svega, stanovnici globalnog logora, prema tome, planeta Zemlja je dom svih nas. Ako vidiš svoju sreću negde drugde, a ne u Srbiji, ti je onda tamo i potraži. Mene je posao kojim se bavim, kombinovan sa osećajem patriotizma i patološkom potrebom da ukazujem na kanal u kome se nalazimo, zadržao u ovoj zemlji i predugo.

Odakle crpiš inspiraciju? Ko je tvoja muza? Život je moja muza. Moj život, pre svega, a zatim i životi drugih ljudi, pa životi ljudi koji više nisu među nama i, na kraju, životi ljudi koji nikada nisu ni postojali, odnosno koji svoje živote započinju i završavaju u mojim knjigama.

Stariji si, ali si prošao sve i svašta i upoznat si sa svime. Da li misliš da su način provoda, klabinga, zezanja sada bolji ili gori? Ne mislim uopšte na zdravlje. U životu sam petkom ili subotom izašao u “zezanje” možda samo dvaput i oba puta sam se odvratno proveo. Ne volim čopore, ne osećam potrebu da sa ostalim primercima ne baš sjajnog ljudskog roda izlazim na “mesta” i tamo cevčim pića, startujem ribe ili, ne daj bože, đuskam.

Oduvek sam smatrao, a to smatram i danas, da je najbolje zezanje ono iza strogo zatvorenih vrata, gde ti ljudi, pa ni zakon, ne mogu ništa. Naročito ako si sklon onome što bi većinska sredina okarakterisala kao neku devijaciju. Jedino sam na koncerte od malena, pa do danas, voleo da odem, ali to je zato što su koncerti performans u kome slušalac ima priliku da čuje svoj omiljeni bend uživo, stvara se energija koja ne može da se opiše rečima i koja nema nikakve veze sa energijom koja se stvara u diskoteci ili na splavu.

Veliki si miljenik mlađe publike. Kako shvataš kritike starije publike i njhovo neodobravanje? Da se razumemo, ima i starije publike koja me voli, kao što ima i mlađih i starijih koji me ne vole. Iznenadio bi se kada bi video koliko mi deda, baba, očeva i majki piše. Nije bitno šta ti stoji u ličnoj karti, bitno je šta ti stoji u duši, kada određuješ da li voliš ili ne voliš neku knjigu.

Predstavnik si bunta i kontrakulture u našoj književnosti. Je l’ se osećaš kao neko ko je razgolitio celu tu tabu temu u medijskom svetu u poslednjoj knjizi “Urednik” ? Nesto o čemu se ćutalo i što ga je prikrivao kič i šund. Ja sam predstavnik Marka Vidojkovića u našoj književnosti. Nikada ništa nisam napisao da bih se smetio u neki “front”, pisao sam knjige zato što sam osećao potrebu da ih napišem i pisao sam ih tako da se svide, pre svega, meni samom. Isto važi i za “Urednika”: Jedan deo života  proveo sam kao urednik “magazina za muškarce”, pa sam onda o tome napisao knjigu. Zapravo, ne o tome u celini, nego samo o jednom malom vremenskom periodu, na samom početku bavljenja tim poslom.

Uvek se ljubav provlačila kroz tvoje knjige kao neki sporedni faktor koji je odvlačio pažnju od glavne zabave.  Da li je ona možda krivac poročnosti svih tvojih likova u knjigama? Da li je ona krivac i u pravom životu za svaki porok koji čovek uzima? Ja bih rekao da je ljubav glavni junak svih mojih romana, a da je “zabava” ta koja je u njima sporedna. Ljubav je sastavni deo naših života, ona je tako jako protkana kroz celo naše biće, u svakom našem trenutku, da je često uzimamo zdravo za gotovo i kao nešto što se podrazumeva.  A bez ljubavi ne bi bilo ni nas i tu leži odavanje porocima – u nedostatku ljubavi.

Šta misliš o životu mladog studenta u Srbiji, ali i u Beogradu? Iz studenata i mladih ljudi izbijen je osećaj da su oni budućnost ovod naroda i ovog društva. Morate da ukapirate da ste upravo vi ti koji treba da menjaju ovo društvo nabolje. Ukoliko propustite svoju šansu, uskoro više nećete biti mladi, bićete bajati, a na vaše mesto doći će neki novi mladi, koji će možda početi da menjaju ovu trulu zemlju. Provesti studiranje tako što ćeš samo poslušno da učiš, jureći bodove za upis naredne godine je promašena poenta mladosti. Biti student bez ijednog studentskog protesta, naročito u zemlji u kojoj sve vrema treba da se protestvuje zbog svega, to je promašena poenta studiranja.

Devedesetih je bilo lakše, imao si samo državni univerzitet i par privatnih, za one koji su silno želeli diplomu, a nisu imalo mozga ni da upišu fakultet, a kamoli da diplomiraju. U takvoj atmosferi, mi koji smo bili “državni” studenti lakše smo se organizovali na bunt. Danas, sa toliko privatnih univerziteta i fakulteta, ne deluje logično da se njihovi student bune protiv bilo čega, pošto ionako plaćaju brdo para da bi uopšte studirali. Strudenti Beogradskog univerziteta, opterećeni bolonjskim sistemom i mnogo višim školarinama u odnosu na one iz devedesetih, uklopili su se u to stanje opšte studentske svesti i zato nema naprednih i novih ideja među mladima.

Intervju: Pisac Marko Vidojković za “Gradski magazin”, Gradski Magazin
Foto: Radovan Janjušević

Srbin ovde uvek ima za cigare i za pivce, ali nema za hleb. Šta misliš o tom mentalitetu? Bolesti zavisnosti su jedan od sastavnih delova sjebanog društva. Kad je sve oko tebe užas, kada nemaš nikakvu perspektivu, ti u sebe ubacuješ opijate. Kada već dođe do toga, nema ničeg čudnog u tome što ćeš za opijate da daš i poslednji dinar, a lebac možeš i da preskočiš. Nije to rezultat nekakvog našeg hira, već životnog užasa, koji je u nas, genetski, usađen već vekovima,.

Balkan je kao što kažu bure baruta. Da li misliš da će se u ovom regionu ikada stvari popraviti? Možda, ali tek kada južnoslovenski narodi izumru, a na njihovo mesto dođu Albanci, koji su, za razliku od nas, pokazali visok stepen jedinstva, rešenost da kao nacija opstanu, a imali su i sreće u odnosima sa velikim silama.

Šta poručuješ mladima? Šta da očekuju od svog života? Ne pitajte se šta život može da učini za vas, već šta vi možete da učinite za svoj život. Ono što je sigurno je da će vas, pre ili kasnije, na kraju života sačekati smrt, a tada više nema vremena ni za kakva pitanja i ni za kakva očekivanja. Nemojte biti lenji i nezahvalni, nemojte svoj život spiskati bezveze, jer drugi nećete imati, makar ne pod tim imenom i prezimenom i jedinstvenim matičnim brojem građana.

O Zorica Stojković

Proveri takođe

Irena Vujović, Vujović: Insistiramo na poštovanju najviših ekoloških standarda, Gradski Magazin

Vujović: Insistiramo na poštovanju najviših ekoloških standarda

Ministarka zaštite životne sredine Irena Vujović prisustvovala je danas sednici skupštinskog Odbora za zaštitu životne …

Irena Vujović, Vujović i Kolanđeli: Sledeće godine kreće izgradnja regionalnih centara za upravljanje otpadom , Gradski Magazin

Vujović i Kolanđeli: Sledeće godine kreće izgradnja regionalnih centara za upravljanje otpadom 

Ministarka zaštite životne sredine u Vladi Republike Srbije Irena Vujović sastala se danas sa regionalnim …

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Gradski Magazin