Gradski Magazin Kulturno Informativni Internet Portal 
Tvorac filmova “Đavola Varoš”, “Sestre”, istaknuti reditelj Vladimir Paskaljević, odnedavno živi i stvara u Kanadi.
O tome kako se snašao daleko od rodnog grada, šta je to što ga je navelo da ode iz Srbije, ali i o inspiraciji koja ga motiviše da snima filmove, otkrio je eksluzivno za naš magazin.
Jesi li oduvek želeo da se baviš režijom ? Oduvek sam hteo da se bavim muzikom. Ali za to nije bilo mogućnosti a ni dovoljno hrabrosti sa moje strane. Film me je interesovao oduvek, a odlučio sam da se filmom bavim kad sam pročitao kratku priču prema kojoj sam kasnije napravio film “Delfini su sisari”. Takođe kad sam video “Zlatno doba” kao i “Los Olvidados”, Luisa Bunjuela shvatio sam kreativne mogućnosti filma.
Da li te često porede sa ocem, i da li ti je to odmoglo ili pomoglo u karijeri ? Koliko ti takve stvari smetaju a koliko imponuju ? Nikada mi drzava Srbija nije sufinansirala proizvodnju filma, samo postprodukciju, jednom i to kad smo sa Djavoljom Varoši već ušli u Karlove Vari i Roterdam. Da nisu, verovatno bih bio jedina osoba koja nikad nije dobila ništa. Ako mi nešto imponuje to je što sam se u mojim godinama potpuno izmakao u zemlju gde nisam ni u čijoj senci.
Dok si živeo u Srbiji, za svoje flmove si birao teške, društveno odgovorne teme. S obzirom na to, da protekle dve godine živiš i radiš u Torotnu, da li se i koliko promenio tvoj stvaralački opus? Pravim filmove koji me se tiču. Upravo završavam jedan kratki igrani film o mladoj imigrantkinji i njenoj majci koja je ostala u Srbiji. Kanada je zemlja koja finansira autentične filmove autora koji imaju šta da kažu.
Takodje stimulišu Holivudjane da dodju ovde da snimaju tako što im vraćaju porez, te tako generišu desetine hiljada radnih mesta i zaradjuju bilione dolara kojima jednim delom finansiraju domaći autorski film. Iz nekog razloga, sličan predlog zakona o kinematografiji je u Srbiji zakočen i to najviše od strane ljudi koji bi od njega najviše imali koristi. Takodje, Kanadjani su globalni lideri u dokumentarnom i eksperimentalnom filmu.
Šta je to, što je presudilo da se preseliš u Kanadu ? Kanadjani blagonaklono gledaju na ljude koji žele da rade svoj posao. U Srbiji nije se moglo više raditi bez kompromisa sa nasiljem, kriminalom i politikom.
Da li ti nedostaje Beograd, i šta je to što ti u vezi njega najviše fali ? Beograd mi nikako ne nedostaje kao grad. Štrokav je i raspadnut, poslednji put okrečen još pre Tita. Sa svim grafitima i fasadama koje se ljušte još od mog detinjstva liči na narkomanski WC. Samo periferija Detroita podseća na Beograd, ali to je grad koji se nedavno raspao zbog preseljenja auto-industije, a Beograd se raspada još od drugog svetskog rata.
Našta smo naviklii, pa i ne vidimo. Pored spoljne rugobe, postoji gomila stvari koje otežavaju život, a koji se tiču ljudi i navika. Još uvek se u svakom zatvorenom prostoru puši i ne vetri. Jer smatra se da nepušači terorišu pušače i da promaja ubija. Kao i da LGBT terorišu grad što hoće da jednom godišnje prošetaju i time izazivaju huligane na koje su svi navikli. U svakom kafiću je muzika glasna do te mere da je razgovor sa prijateljima gotovo nemoguć.
Ali to su sve sitnice koje su posledica krupnijih problema zemlje u kojoj se stalno izvinjavašp Djuri što te je tukao. Ipak, u Beogradu postoji puno ljudi-ostrva koji uspevaju da žive kao da su negde drugde i da zadrže zdravu pamet i dobru dušu. Ja nisam uspeo da se sretno izolujem, iskreno priznajem. Iz Beograda mi nedostaju mnoge drage osobe. Nedostaje mi da povremeno odem u Novi Sad.
Kako je raditi sa tamošnjim glumcima? Uglavnom sam radio sa našim glumcima. Generalno su odnosi reditelj-glumac-produkcija uredjeni do najsitnijih detalja. Glumaca ima na desetine hiljada, jer se ovde snima možda čak četvrtina ukupne američke proizvodnje. Tako da je izbor glumaca veliki.
Da nisi reditelj..bio bi ? Muzičar i kompjuteraš.
Kada bi mogao da vratiš vreme, da li bi ponovo upisao akademiju ili bi se opredelio za neko drugo zanimanje? Bavio bi se muzikom iz ljubavi i kompjuterima iz hobija. Film je u Srbiji skoro nemoguće raditi bez milostinje države, a to je veoma negativno i ograničava slobodu. Tera autora da se bavi dupelizanjem sa članovima državnih komisija za čitanje scenarija kao i sa politikom, kriminalom.
Zlatno vreme srpskog filma je nepovratna prošlost, a to kad sam upisivao akademiju nisam mogao da predvidim. Trebalo bi da sam sretan što sam izabrao ono sto volim i sretan jesam, ali mislim da sam se u životu najmanje režijom bavio pa nekad za to nije bilo mesta ni na raznim snimanjima. Naravno, “Djavolja varoš” je sveti izuzetak i na tome sam zahvalan producentu Milanu Tomiću.
Kako si proveo praznike ? Sa dragim osobama.
Da li te je neko obradovao nekim lepim poklonom ? Tortom.
Kakva je za tebe bila 2014. godina, na poslovnom planu ? Snimio sam polučasovni kanadsko-srpski film. Naučio sam mnoge nove stvari i stekao znanja s kojima sebi pravim novu bazu u Torontu.
Šta očekuješ od predstojeće godine ? Da traje 365 dana.
Kako komentarišeš nedavnu okupaciju beogradskog bioskopa “ Zvezda“? Pitanje vlasništva i privatizacije “Zvezde” i “Beograd filma” je pitanje za pravnike. Ja razumem mlade ljude da u očaju žele da učine nešto povodom generalnog zapostavljanja kulture. Kultura je uništavana baražnom paljbom devedesetih, a potom je dokusurena atomskim bombama posle petog oktobra.
Muzeji ne rade, godinama, elitne ličnosti iz kulture se zbog siromaštva i/ili slavoljubivosti pojavljuju po sramotnim Velikim bratovima i ostalim idiotskim rialiti showovima čiji su vlasnici bili ministri, gradonačelnici, itd. Umetničke katedre su zaposednute ljudima koji su, po meni, za umetnike suviše samouvereni te decenijama stasaju mladi umetnici sa predubednjenjem šta je umetnost. Generalno, dnevna huligansko-stadionska nekultura je decenijama u ofanzivi, citira se Kremansko Proročanstvo na državnom nivou. Šta dalje reći?
Planiraš li da se vratiš u Srbiju? Srbija je zemlja potisnutih potencijala, koji da bi se probudio potrebno je barem još dve-tri decenije, kao i čudo da bi se proces budjenja pokrenuo. Posle svog iskustva nije mi jasno kako to može za mog radnog veka da se desi. Drugo, imam neutaživu glad za istraživanjem i osvajanjem novih prostora, za nadoknadjivanjem godina koje su pojeli skakavci. Ali mozda ipak dodjem da nekad snimim nesto zanimljivo, poznajem vrsne profesionalce u Srbiji i voleo bih s njima ponovo da radim.
Pogledajte trejler poslednjeg Paskaljevićevog filma:
