Ispovest jedne mlade Beogradjanke, svima nam se to barem jednom desilo…
Malo kome, a najverovatnije nikome, se dogodilo da se rasplače u toku seksualnog čina. Ali verovali ili ne, sve je moguće. Pa i to. Što zbog pića, što zbog pomešanih osećanja, ali je ishod uglavnom katastrofalan. Pri tom je gore, ukoliko ta osoba, zatraži da Vas vidi ponovo. Zapitate se, ko ovde nije normalan? Onaj koji u najlepšim momentima plače, ili onaj kome se to dopalo?
Bio je to privlačan i dobrostojeći momak. Jedan od onih što Vas osvajaju šarmom i neposrednošću. Upoznali smo se u nekom baru i nakon par pića i duže priče, razmenili brojeve telefona. Zvao je odmah sutradan. Ja sam, kao i obično, izigravala nedodirljivu devojku, oko koje će morati dobro da se pomuči. I dok je on zvao da izadjemo, i popijemo piće, ne bi li smo se bolje upoznali, ja sam verovalu u onu staru.. ,,Sto ga više odbijaš, više će te juriti”. I zaista, zapanjujuće je to, dokle su muškarci spremni da idu, zarad sexa. Pomislićete da se imućni, obrazovani muškarci, koji dobijaju sve što požele, i sve žene koje požele, neće toliko namučiti oko prosečne devojke, samo radi jedne stvari. Ali, istina je drugačija. Što ste za njega veći izazov, veća je verovatnoća da želi da Vas samo, i nepogrešivo odvede u krevet. Oni će zbog jedne noći rešiti nerešivo, spojiti nebo i zemlju, a Vi ćete pomisliti, hmm, kako sam ga lako ulovila.
I eto nas, nakon nebrojano razmenjenih poruka, toplih poziva, i par izlazaka. Kod njega. Dok pogledom tražim vrata, ili prozor, ne bi li pobegla iz ljubavnog gnezda, nešto me tera da ipak ostanem. Nešto što mi jasno stavlja do znanja, da nisam prva, a svakako ne poslednja, koja je pala na istu priču, million puta ispričanu nekim drugim zenama, pre mene. Ostajem. Duboko gazim i znam da pravim peh. I to toliki, da u momentu ,, vodjenja ljubavi” , počinjem da plačem . Ali ne onako, nežno i slatko, i ne iz zadovoljstva, niti emocije, kojima žene često podležu u tim trenucima. Plačem iz nemoći, plačem zbog osećaja krivice. Plačem što sam to sebi dopustila, i što sada ne mogu da se vratim nazad. Plačem što sam iskorišćena i što se osećam kao laka. Plačem zbog srama. I dok on pokušava da me smiri, uteši, ne bi li se lepo proveo, ja sve dublje tonem u svoju agoniju nemira i suza. Guram ga od sebe, oblačim se munjevitom brzinom. Dok izlazim iz tog stana, čujem ga kako ide za mnom, a sa usana ispušta dva pitanja. Šta ti je srećo? Kada ćemo se ponovo videti ?
U prvi mah, ne znam da li da nastavim da plačem, ili da počnem da se smejem. Hoće ponovo da me vidi? Da li zato što mu se dopadam, ili zato što ima neki od čudnih fetiša pa ga uzbudjuju ženske suze. Ili možda samo pokušava da bude kulturan i uviđajan. Taj fenomen, sebi do dana današnjeg nisam uspela da objasnim. U taksiju koji me je sa mesta zločina vratio kući, probala sam da izbrišem sećanje na upravo odigrani događaj. Teseći se mišlju da će mi novo jutru doneti utehu, kako se ipak ništa strašno nije dogodilo. Jer, na kraju, ni te moje suze, nisu bile toliko strašne. Nije mi bila stašna ni pomisao na to šta on misli o meni. Ali, ništa nije bilo strašnije od griže savesti koju sam iz njegovog stana ponela sa sobom.
Nikada ga više nisam videla, a njegove pozive sam uredno odbijala. Nisam želela da ponovo dozvolim sebi da me nasanka, i da se zbog toga ponovo pokajem. Možda bismo mi na posletku živeli srećno do kraja života, pitam se ponekad. Ali me ubrzo, onaj isti, nemili osećaj spusti na zemlju, i uspem da objasnim sebi, da njemu nisam predstavljala ništa više, do običnog broja u nizu. Od te noći, ne prestajem da se pitam, kako se osećaju devojke, koje se nekom, neznancu, predaju već prve večeri. Da li i one plaču? Ili njihova priča ima srećniji završetak.
