Kolumna: “Bez komentara”- Dimitrija Vojnova

“Bez komentara” kolumna o gostovanju Galatasaraya

Gostovanje Galatasaraya pokazuje koliko je Slobodan Šarenac VELIKI komentator. Arena gori a mi slušamo letargično prepričavanje onoga što i sami vidimo, pred nama defiluju neki građani koje eventualno zna Miško Ražnatović, nema nikakvih dodatnih informacija, ko su ti ljudi, iako ima inspirativnih faca i starih dužnika popit Arslana ili Arroya. Šarenac bi kao Neron, ne samo uživao u zapaljenoj Areni nego bi napravio svoje komentatorsko remek-delo. Rečju, kada se kupuju prava treba dovesti i ljude koji to mogu da isprate u realizaciji.

Činjenica da je Evroliga ove godine privilegija pretplatnika jedne kablovske mreže, i to u sezoni prepunoj uzbuđenja i kontroverzi nije samo razlog za kritiku Javnog servisa koji je ispustio tako važnu programsku celinu, i to u zemlji u kojoj još uvek nema razvijene pay-per-view kulture, ali postoji veliko interesovanje za košarku, već i samog ULEBa koji je prepustio svoj brend u nesigurne ruke medijskih početnika.

Među početničkim greškama je i komentarisanje ključne utakmice za srpsko tržište, gostovanja Galatasaraya u Beogradu koje se dešava posle ubistva našeg navijača u Istanbulu. Tragični događaji su uspeli da ovaj naizgled rutinski sportski događaj pretvore u prvoklasni izazov, nešto u čemu bi i ULEB morao da „uživa“ jer je svako kreiranje atmosfere derbija za njih zlata vredno. I onda ta predstava rezultira krajnje promašenom, mlakom, televizijskom interpretacijom. Jedino opravdanje ovakvog prenosa je da SK emituje u regionu pa da onda prevelik doživljaj utakmice može odbijati gledaoce u drugim državama.

Ilija Kovačić koji je vodio ovaj prenos je relativno iskusan i kvalitetan komentator čija se odanost Zvezdi, poznavanje košarke i minuli rad ne mogu dovesti u pitanje. Međutim, isto tako jasno je da on ipak nema veliki staž u prenošenju ovako teških mečeva, sa velikim pritiskom publike i javnosti s jedne, i interesovanjem gledalaca sa druge strane.

Neki su branili Kovačićev letargični nastup time da Zvezda nije na terenu napravila atmosferu koja bi mogla „podići komentatora“ i nažalost upravo u tom očekivanju da će događaj inspirisati novinara leži osnovna klopka u percepciji sportskog prenosa.

Ilijin posao nije da prati Zvezdin ritam već da nas ubedi kako je ovo neka utakmica vredna pažnje. Šarenac to ume da napravi. Nažalost, „B92 škola komentarisanja“ nije iznedrila komentatore koji prevazilaze taj sobni nivo, a taj stil se upravo prelio na kablovske kanale. U taj stil ne računam Acu Stojanovića, naravno. On je uostalom ponikao na BK, kao i Kovačić, i B92 je bioetapa na putu ka boljim stvarima. Ova odbrana lošeg komentara lošom igrom domaće ekipe je besmislena. Ni radna biografija Cara Lazara nije bila puna vezanih poena pa su ga pesnici nadahnuto opevali.

Iliju pratim još od NBA dana i cenim ga kao komentatora i mislim da je taj posao dobro radio. Štaviše, neki od njegovih pečata u NBA prenosima bili su upravo vezani za dobar spoj emocije u prenosu (uzvik „Bomba“ posle trojke) i izlaganja informacija potrebnih gledaocima. Ali ove utakmice zahtevaju ipak poseban angažman. Gledaju ih ljudi koji nisu sportski fanatici i sama igra im nije dovoljna već se mora dopuniti. Nisu slučajno u svetu mnogi treneri prešli u komentatore-analitičare i tamo zarađuju veće pare nego u trenerskom poslu. Za to je potreban poseban talenat – prenos utakmice je šou, to je TV emisija i zapravo nema nikakve veze sa sportom.

Međutim, s druge strane, Iliju treba braniti jer je krivica više urednička nego lična. On je nesumnjivo komentator velikog potencijala i znanja. Ali isto tako je i čovek koji se bespoštedno troši na SK. U samo par dana pred Zvezdu gledao sam NBA utakmicu koju je prenosio na SK, i to je tempo koji afirmisani komentatori imaju samo u fazama velikih takmičenja, kao što su Svetska prvenstva i Olimpijada, a mediji koji drže do sebe se trude da ih ne arče svakodnevno već da ih puste da akumuliraju mentalnu, pa i fizičku snagu za sportske izazove. O ekskluzivnosti da i ne govorimo. Rezultat je da prenos radi komentator čiji je glas „potrošen“ danima pre toga, koncentracija je pala a veliki derbi mu je samo jedna u nizu obaveza. RTS sebi recimo nikada ne bi dopustio ovakav gaf jer je tačno odredio koji su komentatori za „velike“ a koji za „male“ utakmice i one koji su na vrhuncu gaji i ne troši uzalud. Među njima je i narečeni Slobodan Šarenac.

Ovde otkrivamo jedan sistemski problem u percepciji sportskog komentarisanja koji se preneo i na uređivačku politiku kablovskih kanala koji su danas u Srbiji postali glavni distributeri prenosa. Naime, mislim da smo razvili naviku da “volimo da mrzimo” komentatore sa državne televizije, i da se stvorilo uverenje kako su oni neke budale koje lupetaju i ne znaju ništa, i samo im se citiraju lapsusi, a da su na sportskim kablovskim kanalima pravi znalci. U stvari, to nije u potpunosti tačno. Ako je Ilija poklekao pred Galatasarayem, šta bi se desilo da je kao Aca Stojanović vodio utakmicu sa Albanijom na koju uleće dron?

Smatram da je i za gledaoce i za televiziju kao poslodavca važno da komentator može da se iznese sa pritiskom. Utakmica Galatasaray-Zvezda u ovim uslovima je jedinstvena i na taj izazov se moralo odgovoriti. Nije ovo situacija u kojoj možemo da kažemo, “Pa dobro, biće bolje sledeći put”. Sledećeg puta nema. To je razlika između televizije i sporta. Klub se može „vaditi“ protiv nekog sledećeg, eventualno manje atrakivnijeg, protivnika, televizija ne.

Ono što je nedostajalo u komentaru, pored atmosfere, jeste to da nismo imali apsolutno nikakvu percepciju ko su ljudi na terenu. To znam jer mi je u gostima bio moj šezdesetosmogodišnji otac koji nema SBB a ipak hoće da gleda Zvezdu, kome sam ja morao da objašnjavam ko je Carlos Arroyo (da ima 35 godina, da je sahranio našu reprezentaciju u Indijanapolisu, da je igrao dosta ozbiljno u NBA) i ko su turski reprezentativci, da je Pocius igrač sa ozbiljnom karijerom itd. I to pre svega zato što me je pitao, tipa “Čekaj bre, ko je ovaj mali?” za Arroya npr.

Dakle, nije nam bilo jasno ko su ljudi na terenu.

Jedini igrač o kome se malo popričalo i nije se saznalo ništa bio je Young. Skauting za gledaoce je bio na nivou “jak crnac zato su ga i doveli” i “litvanac, dobro šutira trojke”.

Ko je taj čovek koji je napravio spektakularan potez? Sa koledža? Našli ga Turci kako se greje pored zapaljenog bureta? Draftovan? Nije draftovan?

Dakle, nismo znali protagoniste utakmice, nismo znali da neki igraju deset godina EL a nekima je ovo prva. Potom, nije bilo nikakve anticipacije, šta bi sad moglo da se odigra, šta bi moglo da se desi, da se gledaoci malo uključe u dešavanje.

Konačno, nije bilo energije u komentaru koja prati atmosferu na terenu pa i u domovima gledalaca.

Zašto je moj stari otac relevantan? Između ostalog zato što smo mi demografski star narod, dakle većina publike upravo jesu stariji ljudi koji nisu online tokom utakmice, nemaju tako dobru memoriju, i bilo bi lepo da im se pruži neki ugođaj i informacija dok gledaju utakmicu.

Ne znam da li će Radonjić danas odmah sesti da gleda snimak utakmice, ali SK bi morao. Ovakav prenos je dosta skupa i retka stvar da se tako lako ispusti. S druge strane, ako se setimo svih ludila koja su se dešavala na našim košarkaškim terenima, od nestanka struje na derbiju kada je Tom Ludwig vodio Zvezdu, tuča, ulazaka na teren, izlazaka sa terena, komentatori moraju da budu spremni na svaku vrstu pritiska.

Dimitrije Vojnov