Kolumna: Kolektivna krivica…Trn u oku brata svoga – brvno u sopstvenom
Da li je moralo ovako? Ko je kriv? Ko će odgovarati?
Pitanja koja uvek postavljamo, kad se dogodi neka nesreća. Pitanja koja ne bismo toliko često postavljali, da su nam mnogo duže na umu, nego što je to dužina trajanja medijske vesti.
Suočeno sa tragedijom, svako društvo je sklono svaljivanju krivice, odgovornosti, traženju žrtvenog jarca, moralisanju – sve kao pokušaj savladavanja šoka i bola i lakšeg suočavanja sa istim. Zašto kao mali plačemo i vrištimo kada nas boli? Tako pokušavamo da skrenemo pažnju sa tog bola, trošimo energiju na viku, preusmeravamo je sa patnje. I bude nam lakše.
Tako i javno menjenje – glas naroda: nemoćno, plačljivo balavo dete, koje nešto želi i upire prstom u drugoga, gledajući u oca ili majku (autoritet od koga zavisi), tražeći da preduzmu akciju u cilju njegovog fizičkog ili duhovnog zadovoljenja.
Nadobudni tinejdžer, ubeđen u svoju nadmoć, inteligenciju, ispravnost sopstvenog mišljenja, a netačnost tuđih. Deli lekcije, sipa teorije, poziva na odgovornost, unosi se u lice „ovako je trebalo“ teorijama. Glas javnosti nema zrelu svest. Glas javnosti je nekada samo nepotrebna priča, onda kada možda treba zaćutati. I iskazati poštovanje. Dostojanstveno odbolovati tragediju. Onda kad minut ćutanja nije dovoljan. Kad onih 1439 preostalih minuta toga dana uprljaju taj jedan.
Greške se dešavaju i najboljima. Loše procene, nepredviđene okolnosti, pogrešne odluke. Koliko god se trudili, ne možemo da ih sprečimo. Ali uvek možemo da se trudimo da ih smanjimo. Ali, zar je pogrešna odluka to što se krenulo u spašavanje jednog ljudskog života. Zar je trebalo pitati, kao što je to neko jutros primetio „a ko mu je majka, ko mu je otac, kolika su mu primanja, koje je veroispovesti i nacionalnosti“, pa tek nakon dobijenih odgovora na ova pitanja dalje prosuđivati. I čovek se izvinio za tu grešku, ako je to bila greška!
Veoma ružan utisak ostavilo je pozivanje na odgovornost maloletne majke koja je na sopstvenu odgovornost izvela dete iz porodilišta i možda neznanjem izazvala njegovo kritično stanje. Time se unižava i veličina tih ljudi koji su tragično nastradali radeći odgovorno svoj posao. Uvođenje nekih drugih društvenih tema u jednačinu, problema kojima se treba baviti konstantno, a ne samo kada se dogodi neka tragedija, pokazatelj je emotivne nezrelosti društva. To nam je alarm da treba što pre da počnemo da radimo, a ne samo da pričamo; da svakodnevno posmatramo sebe i režemo brvno u svom oku, pa ga u tuđem nećemo ni videti.
Porodicama nastradalih u nesreći u petak, 13. marta 2015., iskreno saučešće.
