Kolumna Dimitrija Vojnova: “Privatizaciona igra”
Utakmica Barselone i Crvene zvezde u Evroligi otvorila je još jednu temu za razmišljanje. Poraz od petnaest poena od Barselone, sa sedamdeset sedam datih uopšte nije loš rezultat, iako je jači rival bio oslabljen. Ipak, nešto drugo stvorilo je snažan utisak praznine.
Naime, jedan od igrača koji su prelomili utakmicu bio je dvadesetogodišnji hrvatski reprezentativac Mario Hezonja. Hezonja je mlad, nezreo i jako talentovan, napravio je neke izuzetne poteze, vezao je seriju jako dobrih rešenja u napadu i odbrani ali je u par navrata i grešio. Ipak, gledaoci su imali priliku da vide vrlo perspektivnog igrača koji će jednog dana možda biti veliki NBA as ili ko zna šta. Evropska košarka od Rika Rubija nije formirala autentičnu zvezdu sa globalnim dometom, ali poslednjih par godina naša regionalna košarka imala je neke heroje. Recimo, prošle godine, imali smo Darija Šarića koji je u Ciboni doneo pobedu u Beogradu iako se klub infrastrukturno raspadao. Dakle, heroja ima, pa čak i igrača koji bi mogli dobaciti do Rikijeve slave.
Šta je problem?
Mario Hezonja nije igrao za Zvezdu nego za Barselonu. Nije sadašnja situacija prvi period u kome klubovi sa prostora bivše Jugoslavije nisu evropski lideri, međutim Zvezda pokazuje jedan paradigmatični problem. Naime, naši klubovi su ranije obično bili rasadnik talenata, nekakvih Hezonja pojačanih drugim igračima koji su u zavisnosti od zaokruženosti tima, imali mogućnost i da naprave neki kontinentalni rezultat. U određenom smislu, ti klubovi su zapravo i bili rasadnik talenata koji povremeno ima uslove da sastavi jaku ekipu i krene da se takmiči za trofej.
Sada međutim Zvezda deluje kao jedan ozbiljan klub sa odlično selektiranim timom u odnosu na budžet, visokoorganizovanom igrom i taktikom koja je tako osmišljena da igrači i kapaciteti kluba mogu da je isprate, ali ne izgleda kao rasadnik talenata. Pre bi se reklo da ovogodišja evroligaška Zvezda deluje kao dobar produkt ponuđen velikoj armiji navijača, ali i ULEBu kome je Partizan dosadio.
S druge strane, Partizan je prošle sezone stavio akcenat na Bogdana Bogdanovića i bio je tim koji ne pretenduje na rezultate ali pokušava da afimiriše jednu potencijalno značajnu košarkašku zvezdu. Međutim, ove godine ni Partizan ne deluje ohrabrujuće u pogledu afirmacije nekih izuzetnih talenata.
Zvezda i Partizan u ovom trenutku deluju kao “građanski” klubovi koji zadovoljavaju košarkaške apetite svoje publike a ranije su bili ventili kroz koje se ispoljavala ogromna košarkaška energija našeg naroda. Oba kluba imaju očajničku potrebu da u svoje redove dovedu mladog i talentovanog igrača i to na poziciji gde bi mogao biti svojevrsni motor tima.
Možda je opet taj novi karakter koji sada pokazuje Zvezda upravo budućnost našeg sporta? Privatizacija kojom se stalno preti neumitno mora dovesti do toga da će klubovi prestati da budu stubovi sporta kod nas i postati pragmatični takmičarski pogoni. Ipak, Zvezda još uvek nije privatizovana pa se nadam da će tako početi da selektira tim i da će iduće sezone pored vrlo solidnih, borbenih i spremnih košarkaških ratnika imati i nekog mladog košarkaškog umetnika.
Dimitrije Vojnov
