Ljubav! Kad se izgovori ta reč uvek u našim mislima ima jedno te isto značenje, jednu te istu relaciju i uvek, ali uvek je vezujemo za muško ženske odnose.
Tada sam imao samo dvanaest godina i samo jednu želju. Da budem kao moj otac. Svoje dane provodio je pisajući… u tišini. To je obično voleo da radi kada svi utonemo u san, duboko u noć. Na njegovom starom radnom stolu od orahovog drveta nalazili su se papiri, priručna lampa i ispijena čaša crnog vina. Iako je bio teško bolestan nikada nije dozvoljavao da mu bilo šta oduzme i poremeti volju za životom. Bio je ćutljiv, pisajući je govorio. Znao je da ću ga jednog dana razumeti. A ja… Ja nisam bio ni nalik njemu, samo „običan dečak“. Moja najveća strast bili su automobili, a smisao za pisanje mi je bio ravan nuli. Trudio sam se. Stvarno jesam. Ne stvara ovaj svet tako vredne duplikate.Zaboravljamo njeno pravo i osnovno značenje: ljubav prema roditeljima, ljubav prema majci i ocu! Ljubav iz koje su se rodile i nastale sve ostale ljubavi ovog sveta.
Često je ostajao budan po celu noć i ja sam to znao. Znao sam jer sam posmatrao svaki njegov pokret. Osećao sam da to jednoga dana neću moći. I nije nešto umeo da pokazuje osećanja, ljubav… Ulazio je u moju sobu, prilazio mom krevetu, dok sam se ja vešto pretvarao da spavam, pomilovao bi me po glavi i odlazio tihim koracima. Vraćao se pisanju.Njegova knjiga… davno započeta. Kraja se valjda plašio.
Jednog dana dok je mama pravila njegovu omiljenu pitu sa višnjama uspeo sam da skupim hrabrosti i ušunjam se u njegovu sobu. Tamo je i mami i meni bio strogo zabranjen ulaz iz nepoznatih razloga. Kažem vam ja…čudan neki čovek. Čudna sorta. A dečačka radoznalost je podjednako čudna, neukrotiva, neobuzdana. Uhvatio sam trenutak za rep i na vrhovima prstiju prišao njegovom stolu. Opuške od cigareta nikako nisam voleo, bilo ih je bezbroj. Uzeo sam rokovnik iz kojeg sam uspeo samo da pročitam par reči. Pominjao je neke snove, pesmu, maglu i još ko zna šta. Ništa ja tu nisam razumeo. Postajalo je već rizično. Čuo sam njegov glas i odmah istrčao napolje.
Te godine za moj rođendan poklonio mi je anđela. Rekao je da će on da me čuva od svakog zla i da niko neće smeti da me dira. Anđeo je imao svetlucava krila, bio je bele boje. Meni, kao detetu, iskreno da vam kažem taj poklon i nije bio nešto naročito zanimljiv. Ustao je sa stolice, poljubio me u čelo i naravno otišao u svoje skrovište. Te noći nije spavao… nije ni naredne. Nisam ni ja. Proradi valjda u čoveku neki osećaj. Nešto što se ne sme dirati i kvariti.
Ujutru sam ugledao samo majku. Oči su joj bile natečene i crvene od plakanja. Gledala me je nemo kao da je želela nešto da mi kaže, ali nije znala kako. Ništa mi nije bilo jasno. Otrčao sam u njegovu sobu ovaj put bez straha. Zatekao sam radni sto u meni, čudnom izdanju. Neispijena časa crnog vina, pepeljara bez i jednog jedinog opuška cigarete i samo jedan papir na kome je pisalo „Gde sam ja stao, ti nastavi“.Strah je obuzeo svaki atom mog bića.
Probudio sam se u graškicama znoja. Srce mi nikada ranije nije kucalo tom brzinom.Ugledao sam ga kako stoji na vratima moje sobe nepomično i smeje se.
-Znao sam da ti se neće nešto posebno svideti onaj anđeo- rekao je, držeći u rukama neotpakovan crveni automobil. –Srećan rođendan još jednom!
Nisam znao šta mi se događa. Da li je sve samo san!? Strah je i dalje vladao mojim telom. Hitro sam skočio sa kreveta, svom svojom snagom sam ga zagrlio i jedva uspeo da izustim
-Sanjao sam noćas da te nema!
