Kako je čudna ljudska sudbina ? U svom najskrivenijem biću nosimo tajanstvenu silu koja nas u odlučujućim trenucima neprimetno gura levo desno.
Liči na nesigurno titranje igle na kompasu pipajući maglovite puteve budućnosti. Neka udaljena, strašna sila privlači sebi naše trepetave, sitne živote. Takva je valjda sudbina!? Opet je zvezda roj. Noć se tako slatko ušunjala u njenu sobu koja je mirisala na gomilu akrilnih boja pomešanih sa jasminom. Duga plava kosa bila joj je rasuta po jastuku, a misli u njenoj glavi igrale su žmurke. Čas ga je videla, čas ne. Takva je valjda ljubav! Prvo te digne do vrha, ispriča sve moguće bajke, a onda te hladnim rukama nemilosrdno baci na tlo. Nije njoj bilo žao ničega.
Nije čak bila ni tužna, razočarana. Ravnodušna? Ima li kraja tom gnevu ili boljem osećaju? Sreća… U svima nama čuči, hajde da je malo razmrdamo! Isto kao kada se sneg u staklenim figuricama protrese i stvori čaroliju koja svima izaziva osmeh na lice. Razmišljala je o tome kako u zivotu sve ima smisao, samo što ljudi vole da budu uporno “slepi”. Tako im sve lakše padne. Suština je jednostavna, a ljudi čudni. Imaju svi neki zaključak i neprikosnoveno dobar savet kada je reč o drugima, a i dalje se za sebe same plaše. Strah? Čas je tu, čas nije. Ode, ali uvek pronalazi put da se vrati. Takav je valjda život!
-Svašta…- progovorila je na glas i tišini poremetila tempo. Koliko komplikacija, kolika zbrka u nama nekada zna da zavlada. Godinama se trudimo da sve menjamo na bolje. Eeeej al načini!? Nije uvek svaki izbor onaj pravi. Neko će postupiti ovako, neko onako. I onda smo mi tu da se pitamo, kada se neke stvari izdešavaju: “Čime sam ja ovo zaslužio?”. To su obično situacije od kojih ne možemo pobeći. One mogu biti toliko dobre da na trenutke ne osećamo dlanove, ne osećamo krv koja stuji našim sopstvenim venama, a nekada mogu biti toliko loše da te bace u tamu iz čijih se dlanova teško iskoprcati. Onda shvatamo… U životu nije dovoljno imati novac. Novac ne može da kupi ljubav, poštovanje, sreću, zdravlje. Nije dovoljno biti uspešan i slavan, privatnost ipak nema svoju cenu. U životu nije moguće glumiti uloge već viđenih pajaca, jer uvek postoji neko ko te poznaje do srži. Shvatimo da ništa nije vredno kada te u grudima zaboli i bol ti bez pokajanja oduzme snove.
Milion i jedna misao, isprepletana sa hiljadu i jednom bojom, zauzela je mesto u njenoj glavi. Siva? Sredina nečega ili šta!? Dobro ili loše!? Pojma ne bi imao da ti objasni ni onaj koji tvrdi da se trenutno nalazi u “sivoj” zoni svog života. E takvi su ljudi! Ne mogu da odluče šta žele, koga vole, o čemu misle. U većini sličajeva vide crnu, belu i već pomenutu setno sivu… kao da ostale boje i ne postoje.
Mesec je čvrsto odlučio da je večeras uznemirava. Puštao je svoju svetlost da uporno ulazi kroz roletne njenog prozora naredivši joj da narušava tu famozno crnu, kraljicu noći. Uprkos njegovoj upornosti, jutro nije moglo dugo da čeka. Ustala je iz kreveta raspoloženja boljeg nego ikada ranije. A da! Bila je umetnica. Da se nisam setila izložbe na kojoj je njena slika trebala po prvi put da bude izložena, tu činjenicu bi zaboravila da vam saopštim…mada tim, ne bi vam bilo teško ni sami da zaključite. Sišla je niz stepenice, vezala kosu u visoki rep i uzela kist u ruke poput kormila. Ruka je sama znala put kojim će njen brod otploviti.
Odlučno je uvaljala četkicu u boju. Sivu? Varate se. Ovog jutra birala je crvenu, lila, boju breskve, neba… jednom rečju birala je šarenu. Platno koje je bilo namenjeno pažljivim potezima, preciznim ivicama bilo je samo “umrljano”. Četkicom je prskala po platnu pevajući reči svoje omiljene pesme. Kada je završila sa radom za predstojeći konkurs nonšalantno je obukla svoje crvene unihop čarape, bež haljinu na tufnice i sigurnim korakom sa slikom u ruci izašla iz kuće. Umetničke slike su se dostavljale profesorima i ostalim slikarima koji su bili kompetentni da odluče koja će od njih biti izabrana za izložbu. Došla je i njena na red.
-Aleksandra, da li je ovo tvoj rad? Da li si sigurna da ova slika može da odgovori na temu ” Svo to zlo u nama?” . Da li si znala koja je tema bila u pitanju? – profesor je začuđeno posmatrao njen rad.
– Ne profesore. – odgovorila je Aleksandra. – Jedino u šta sam sigurna je to da ovom svetu definitivno nedostaje vedrijih boja-. Okrenula se, stavila svoj narandzasti kaput preko ramena i izašla iz galerije laganim koracima.
