Foto: Ana Danilović
Pre više od mesec dana objavljena je knjiga sa diskom, pod nazivom “Napet šou”. Prisustvovali smo promociji ovog knjigo-albuma I mogu vam reći da je zaista bilo napeto. Lepo je videti da omladina zaista ceni Marčelov rad i rad svih njegovih saradnika. Atmosfera je bila fantastična. Marčelo je izašao svim fanovima u susret I strpljivo je potpisivao knjigu, slikao se i družio. To vam mogu potvrditi svi oni koji su po zatvaranju knjižare, zajedno sa njim sedeli na stepenicama ispred, i čekali njegov autogram. U ovom izdanju našli su se tekstovi sa albuma, fotografije celog radnog procesa, kao i autorski tekstovi koji šire sliku i diskusiju o temama albuma.
Široj javnosti Marko Šelic je poznatiji kao Marčelo: neko ko se bavi muzikom a ujedno je i pisac. Marko sebe ne smatra muzičarem,jer kako kaže: ‘Budući da svira bend, a ne ja, ja nisam muzičar.’ Nazvati se piscem je opet teško, posebno u vremenu kad si skoro pa glup u društvu ako nisi napisao nijedan roman- to danas rade i osobe za koje se osnovano sumnja da uopšte znaju slova.’ Po struci bi bio profesor srpskog jezika i književnosti, da ga od toga ne deli još koji ispit. Živi i radi u Beogradu, radnim danima. Vikendima tutnji Balkanom zajedno sa saborcima iz Filtera i pančevačkog sastava Iskaz, ili drži svoje književne večeri. Objavio je četiri studijska albuma – De facto (2003), Puzzle shock! (2005), Treću stranu medalje (2008) I Decu i Sunce (zajedno sa svojom grupom Filter, 2010), te roman Zajedno sami (2008), zbirku tekstova O ljudima, psima i mišima (2009), r oman Malterego – knjiga prva: Rubikova stolica, i stotinak kolumni za razne redakcije.
Videla sam na potpisivanju knjige da si u bliskom kontaktu sa publikom i da želiš svima da izađeš u susret. Da li je to samo deo performansa ili je ipak stvar kućnog vaspitanja?
Pa, rekao bih, oba. Sve što se dešava tokom nekog programa svakako jeste njegov deo, ali način na koji se ovom konkretnom delu prilazi ima veze s vaspitanjem, verovatno, ili naprosto s poštovanjem. Mi smo tu jedni zbog drugih, i oni zbog mene i ja zbog njih, i nema razloga da taj susret ne bude prijatan.
Koja je ideja i poruka knjigo-albuma ”Napet šou”?
Dali smo sve od sebe da knjigo-album ne bude svodljiv na jednu ideju i poruku, jer bi to onda bila puka parola i ništa više. Jezgro jeste savremeni trenutak, aktuelno ovde i sad, i lično i društveno, ali unutar tog prostora prilično smo se kretali u svim pravcima.
Šta je ono što te motiviše i pomaže ti da istraješ kako u muzici tako i u pisanju ?
Odustajanje nikad nije ni bilo opcija. Bavljenje pisanjem je potreba, kao i samo stvaralaštvo uopšte: ne traži nikakav spoljni motiv, ne zavisi od klime u prostoriji i raspoloženja društva, niti se dovodi u pitanje uspehom ili neuspehom dela.
Kako komentarišeš to da danas svako može da objavi knjigu i nazove sebe piscem ili pesnikom?
Moglo je to i ranije, samo nije bilo toliko glupaka da tog nekog shvate ozbiljno. Tu leži tragedija, ne u tome ko objavljuje i kako sebe naziva.
Kako komentarišeš trenutnu estradnu scenu u našoj zemlji?
Nekad ustima, nekad tastaturom, najradije nikako.
Ko su idoli mladih? Smatraš li njihov izbor pogrešnim ako je to neko sa estrade ?
Idoli su razni, kao što je uvek i bilo, a biraju se na osnovu toga šta konkretna osoba koju pitamo podrazumeva pod uspehom i, još važnije, čime je tačno naterana da uspeh vidi baš na taj način kako vidi. To što neko želi u Grand kad poraste nije pogrešno samo po sebi, nego je zabrinjavajuće zato što je ovoliko masovno. Ta ambicija podrazumeva žudnju za novcem i slavom, miljama daleko od bilo čega kulturnog, i premda suštinski pogrešna, ne može biti neobična na terenu kojim vlada nemaština, a kultura odumire.
Da li opravdavaš to što omladina u sve većem broju napušta našu zemlju?
Da, razumem, i opravdavam. I beskrajno mi je žao što je tako, u teoriji se nikad ne bih složio s tim – ne može biti dobra ideja da svoj maksimum pružiš drugde, a ne svojoj zemlji. U praksi, međutim, svi vidimo gde živimo, a kontraargumenti su samo uvredljiva demagogija koju svako može u dve rečenice da demaskira i obori.
Ko je Marčelo kad se svetla kamere ugase?
Ne zameri, to pitanje mi je uvek smešno – kao da iza njega čuči neka uzbudljiva priča a la Džekil i Hajd. A ne čuči nikad, o kome god da govorimo. Međutim, upravo na toj halucinaciji bazira se cela rijaliti era: pusti ti dela, nego hajde da mi saznamo ko kakve gaće nosi, tu se kriju prave suštine. I tako se ogromne pare vrte da se to prikaže, da se nešto tu raskrinka, a kad tamo, sve isto kao i kod bilo koga drugog: ljudi se sastaju i rastaju, druže ili svađaju, piju piće na tom i tom mestu u gradu, spavaju češće okrenuti nalevo ili nadesno, rade svoj posao. I sve te obične stvari navodno su neobične i zanimljive samo zato što je neko javna ličnost. Kakva glupost, kakav odvratluk. To bih razumeo samo u slučaju da neka javna ličnost noću oblači kostim od lateksa i maklja kriminalce, a preko dana je poznata pevaljka, iako je muškarac. To bi bila priča.
Tvoja poruka za naše čitaoce.
Ništa. Ne poručujem ama baš ništa. Verujem da su svi već umorni od tobože velikih reči i nekakvih manje-više drskih prečica do mudrosti.
Knjiga ima 280 stranica i disk. Izdavač je Laguna, tako da će izdanje napokon biti dobro distibuirano i lako dostupno svima. Ukoliko želite da pročitate i poslušate nešto kvalitetno,kupite ovaj knjigoalbum I pokušajte da učinite mozgu uslugu. Verujte mi, vredeće svakog potrošenog dinara.
