Mart u pozorištu Le Studio

Drama Pod mlečnom šumom govori o 24 časa u životu jednog velškog gradića. Uz humor i poeziju, Dilan Tomas opisuje prozaičnu svakodnevicu njegovih stanovnika: nade i frustracije, želje i razočaranja, porodične tajne, alkoholizam i pohotnost. Ono što glavni lik, prečasni Eli Dženkins blagonaklono naziva: „ljudskom nevinošću“.

U doba futurizma, 1913. godine, Blez Sandrar piše poemu koja će predstavljati pravu revoluciju u savremenoj književnosti. Odu modernom svetu, brzom životu, mašinama. Poemu koja do tada nikad nije napisana i koju niko nikada više neće napisati. Sledeće godine izbija rat. Mašine melju ljude. Blez Sandrar u njemu gubi desnu ruku, ruku kojom piše. Međutim, u ovoj poemi reč je o jednom drugom ratu. Godina je 1905, godina Prve ruske revolucije i rata sa Japanom na obali Pacifika. Blez, kome je tada bilo šesnaest godina, seda u voz, na put transsibirskom železnicom, sa krijumčarem nakita i Žanom, mladom francuskom prostitutkom. Putovanje će trajati više od tri nedelje. Tri nedelje u toku kojih nam pesnik prikazuje težak život redovnih putnika, kartaške igre i klađenje, grupu drumskih (železničkih) razbojnika i alkoholičara, ljubavne igre s lakim ženama i naposletku ogromno zadovoljstvo u skučenom vagonu koje svako oseća. A voz nezaustavljivo juri ka Istočnom frontu, dok u suprotnom smeru prolaze vagoni puni ranjenika. Blez se ne postavlja kao pesnik. Sam život je krajnje poetično iskustvo. Poetski čin sastoji se u nabrajanju stvari. U unošenju u stihove sveta koji ga prevazilazi i koji ga izaziva. Snaga Sandrarove poezije leži u njegovoj sposobnosti da pronađe lepotu tamo gde ona počiva. A to podrazumeva i zastrašujuću lepotu rata. U multimedijalnoj predstavi u kojoj se pozorište ukršta s pesmom, muzikom, kabareom, videom, pozorištem senki i lutkarskim pozorištem, Kroz Prozor Fabrika prikazuje šarolik svet ove poeme. Različiti pozorišni postupci istovremeno podstiču kako jedinstvo tako i heterogenost poeme. Putem mnoštva izražajnih sredstava koja se u predstavi koriste, ostvaruju se pozorišne, vizuelne, koreografske, muzičke harmonije poeme.

Nemam da platim i neću da platim je komedija. Način da se smejemo sebi i svojoj bedi, svom osećaju nemoći, arogantnosti političara, pohlepi najbogatijih. Način da se smejemo, jer zašto bismo plakali…

Predstava koja ide napred nazad između akcije i naracije, prati istoriju Jugoslavije osamdesetih, kroz pogled dvoje komšija, dece rođene 1983. godine. Tito je umro nekoliko godina ranije. Zemlja, koju sad vode mlađe generacije koje nisu učestvovale u prvim bitkama, se menja.

Za neupućene Le Studio je pozorište udruženja građana Kroz prozor Fabrika, karakteriše mali broj mesta (50) što doprinosi stvaranju prijateljske intimne atmosfere koja se nakon predstave nastavlja uz razgovor sa umetničkim timom i dobrom muzikom.