Kolumna: Mesec novembar… Sedim u fotelji, čitam knjigu i pijem topli čaj od brusnice. Bosa, u običnim pamučnim gaćicama i majici koja mi je bila velika za 3-4 broja osećala sam se opušteno i rasterećeno od svih obaveza koje su bile deo svakog mog dana.
Napolju upravo počinje prvi sneg koji nesmotreno najavljuje završetak još jedne godine.
Prilazim prozoru, zavrćem zavesu i posmatram magiju tog velikog grada. Vetar se maštovito umiljavao granama osiromašenog drveća i vešto se uvlačio kroz okna prozora ne bi li mi dokazao da je noć zaista hladna. U sobi se mešao miris suve lavande i sveže pečenih kolačića od čokolade. Mir i spokoj… Osmehnula sam se znajući da mi ipak nešto nedostaje… Osmehnula sam se jer sam znala da čekanje nekog vrednog ipak nije uzaludno traćenje vremena. Pa zar to nisam radila i do sada? Hm, jesam… mada ne toliko svesno.
Prigušeno svetlo u sobi, stvaralo je posebnu notu zbog koje bi svako poželeo da zapleše na pozornici… Pa čak i onaj koji ne zna da pleše. Ovog puta, sam bila samo srećna i nepomično nastavila da posmatram. Prve snežne pahulje su se lepile na prozor ubrzo se pretvarajući u mokre kapljice. Oslikavale su neobično lepu sliku kao kada slikar početnik naslika svoje prvo platno kome su kasnije svi zavideli i pitali se kako je to uspeo. Da li ljubav prema nečemu može da prevlada preciznost talenta? O da.. i te kako! Taj kist je bio nenadmašan. Misli su se vrzmale u glavi dinamično, ali brzo. Dlanovi su počeli da se znoje, koža da se ježi, telo da podrhtava. Heej, ja sam počela stvarnost da šminkam tvojom bojom! Činilo se da se nikada ne bih odrekla svojih… A mozda bi sve dobilo pravi smisao da se te boje pomešaju? Možda je zapravo to bilo potrebno da stvarnost skine šminku i bude takva kakva jeste. Savršena.
Meni je bilo toplo ispod svetlo plavog, plišanog pokrivača… Odjednom začuh nestrpljive korake u hodniku i zvono na vratima. To si bio ti. Sa ulaza sam ti se bacila u naručje. Bio si hladan, a ja topla. Nakon prvog poljupca temperature u našim telima su se izjednačile. Baš kao boje.
Laganim koracima, sa mnom u tvom naručju ušao si u toalet i odvrnuo slavine u tuš kabini. I dalje su tvoje usne bile na mojima dok sam ti ja nespretno skidala kravatu i košulju. Tela su se spojila… U meni se iz minute u narednu rađala još veća želja za tobom. Ispod tvojih dlanova moja koža se oseća nezasitom, zaštićenom i nežnijom nego obično. Ljubiš mi vrat i ramena dok se kapljice vode, pomešane sa erotičnim mirisima kupke slivaju niz naša tela. Pažljivo, taman onoliko koliko je dovoljno, hvataš me za zadnjicu i pribijaš uz pločice. Osećam bujicu osećanja koje je bilo nemoguce obuzdati… Tvoje jake ruke klize po meni i dok istražuješ svaki milimetar mog tela osećam da volim što si tu i nije me strah da ti se predam…Kupatilo smo ostavili u magli…što od vodene pare, što od uzdaha.
Nakon večere, zajedno smo legli u krevet. Pogledala sam tvoje lice i imala sam osećaj kao da sam ga poznavala ceo svoj zivot. Nežno sam spustila svoj dlan na tvoj levi obraz, dok si ti, ne odvajajući se od mene, polako tonuo u san. Nisam znala zašto, ali bila sam sigurna da si tog trenutka znao da sam tvoja.
Definitivno sam ovog puta uspela da pronađem balans boja. Nije bila potrebna šminka. Mešavina tvoje snažno crne i moje razređeno bele upozorile su me da više nije potrebno da šminkam stvarnost. Mesec novembar me je razoružao. Ova stvarnost me je navela na razmišljanje… Podigla sam pogled i ustala da ugasim svece po sobi. Ugledala sam citat na korici knjige koju sam čitala, dunula u sveće i spokojno zaspala na tvom ramenu.
„Kada nešto zelimo, čitav kosmos stupa u zaveru kako bi nam pomogao da to ostvarimo“
Paulo Koeljo
