Oprostiti nije greh! Pismo prijatelju
Mnogo mi je hrabrosti trebalo da bih ovako nešto napisala i podelila sa vama. Nedavno sam saznala od drugarice, da mi se drugarica sa kojom se nekada družila i bile nerazdvojne udaje. Kada sam prvi put čula za veridbu, bilo mi je veoma drago zbog toga što sam smatrala da je njena sreća važnija od moje. Tako i sa ovom vešću da se udaje sam primila kao dobrodošlu vest, ali sa tugom i teretom u stomaku, koji sam naposletku obaveštenja čula. Znate ja sam njom ne pričam godinu i par meseci, ni jednog trenutka mi nije palo na pamet da je pozovem, a ni da se pomirim sa njom. Posle ove vesti me je nešto rastužilo,možda što ovom informacijom da nisam jedna od zvanica mi je potvrdilo osećaj, da ni posle ovoga se više neće pojaviti opcija u mojoj glavi da je pozovem ili zaboravim povredu nanetu od pre godinu dana.
Mozgala sam i mozgala, šta se sve izdešavalo u tom proteklom periodu bez njenog prisustva i podrške koju mi je davala u izvesnoj meri. Ova informacija o venčanju me pokrenula na preispitivanje o mom napredovanju, razvoju i svom odrastanju, bez nje. Mnogo smo bile vezane, čak slobodno mogu reći i preintezivno. Od osnovne škole smo se družile, mnogo toga preturile zajedno preko glave i razišle se sa mnogo teških reči, zbog različitih pogleda na iste stvari. Poenta ove priče nije samo moja ispovest ili moje kajanje zbog učinka i prekida tog nekada divnog odnosa, već istinski oprost sebi. Ponekad ljudi nisu svesni, da dok ne izgube tog nekog koga su imali, koliko blago poseduju u sebi i kako je taj neko bio lažna štaka, za sopstveni kukavičluk i borbu za samog sebe. Sada će neko reći onu staru: Shvatila je ona šta je izgubila pa se teši, dragi moji, jesam shvatila šta sam izgubila, ali verujte mi da sam mnogo više dobila.
Nikada ne bih imala priliku da sam u tom odnosu ostala mogla da vidim svoje pravo lice, svoje mane i vrline, ko sam ja, ko je ona, ko smo mi zapravo? Naš odnos je bio spoj pakovanja u lep papir, ali kada bi došlo do tačke pucanja, svaka bi imala šta drugoj da kaže istinski, za sve ono vreme što ga je pakovala, jer se plašila reakcije kako ću ja odreagovati, da je ne povredim, da me ne povredi, koja sranja i izgovori!Prijatelji se ne pakuju, ne štede nego pucaju pravo u tebe istinom, a tu su da te pridrže ako ne možeš da se nosiš sa tom istinom. Nisu samo prijatelji kada je sve super, kada je lepo, već i kada je sve sranje, da ne možete da dišete, pa zajedničkim snagama se potpomažete. Možda je moja percepcija prijateljstva pogrešna? Ostavljam izbor po volji…
Jedino što mogu da vam kroz ovaj text poručim, da je samospoznaja bolna, ali lekovita i jedina prava istina, koju niko ne može da vam proda, upakuje ili ulepša. Želim svojoj prijateljici, puno sreće u novim životnim poduhvatima, a sebi želim da ono blago koje sam sa njom podelila dugo čuvam i da joj se zahvalim na tome. I ono što je glavno da se sebi zahvalim, što sam sebi dozvolila da takvo prijateljstvo izgradim, kada mi je bilo potrebno i da sebi sama priznam da nije lako oprostiti sebi, ali od kada sam se zavolela, volim!
