Predavanje o filmskoj kritici sutra u DOB-u

Predavanje o filmskoj kritici sutra u DOB-u: Nedelja, 31.maj u 19h.

Nil Jang će održati predavanje o filmskoj kritici, predstaviće svoje omiljne filmske kritičare i objasniće kako je moguće, a ponekad i opasno gledati mnogo filmova. Predavanje će započeti kratkim filmom iz lične kolekcije.

Predavanje će se održati na engleskom jeziku bez prevoda!

Nil Jang (Easington, Velika britanija, 1971.) piše filmske kritike za The Hollywood Reporter i redovno objavljuje između ostalog i u Sight&Sound (London), Tribune (London), KINO! (Ljubljana), vebsajtu IndieWire, MUBI iJigsaw Lounge. Između 2011. i 2014. godine bio je direktor Bradford International Film Festival –a, takođe je bio i konsultant za nekoliko evropskih festivala kao što su Viennale (Austrija). Član je FIPRESCI – ja, od 2002. godine učestvovao je u preko 20 žiriranja, između ostalog i na Kanskoj nedelji kritike. Živi u Sanderlendu, severoistočnoj Engleskoj.

Jang kaže da fimove gleda još od svoje pete godine, omiljeni su mu bili i ostali horor filmovi režisera Džona Karpentera, a u Domu omladine Beograda održaće predavanje o Kyle Crichtonu i krizi filmske kritike: “Prosečno tokom jednog meseca posetim jedan do dva filmska festivala (2014. godine sam bio na 26 filmskih festivala), odgledam između 25 i 35 dugometražnih i verovatno oko 25 kratkometražnih filmova, što ukupno iznosi između 45 i 60 filmova tokom jednog meseca. Ne volim da pravim razliku između kratkometražnih i dugometražnih filmova, što je nekako veštačko nasleđe koje nanosi više štete nego koristi. Većina filmova je pravljeno za prikazivanje na velikom platnu, i na taj način volim i ja da ih gledam. Kao što je David Thomson napisao: „Televizijski ekran je nefer prema filmu i okrutan prema najboljima“. Naravno da gledam filmove i na televiziji, na svom kućnom katodnom televizoru marke Soni, koji sam kupio još 1995.godine. Nisam ljubitelj velikih modernih televizora koji okupiraju celu dnevnu sobu. Što se tiče omiljenog žanra, već sam spomenuo da sam odrastao na hororu, tako da je i dalje moj omiljeni režiser Džon Karpenter, a filmovi „Don’t Look Now“ i „Suspirija“, su među mojih omiljenih pet.”

Da li možete da nam date kratak osvrt na stanje u filmskoj industriji danas? Kakva je budućnost filma po Vama?

Nil Jang: Ne vidim da holivudski monopol gubi na značaju, nažalost. Tužno je što se gradi veliki broj multipleksa čija je sudbina da prikazuju mejnstrim američke kulture. Nezavisna, odnosno umetnička produkcija, se takođe bori u raznim zemljama, uključujući i Veliku Britaniju, a većina njih mora da prikazuje i holivudske hitove kako bi opstali finansijski. Nezavisna produkcija postoji, i ona mora biti podržana jer je to jedini način da radikalna i politička filmska ostvarenja dođu do velikog platna, umesto da završe samo na DVD-u. Što se tiče budućnosti filma, ona je svakako u digitalnom formatu, dok celuloidna traka odbija da izumre, jer će uvek biti ljudi koji žele da vide filmove na medijimu za koji su namenjeni. Tarantino, Nolan, Skorseze i mnogi drugi poznati režiseri, imaju veliku moć da snime svoje filmove u analognom obliku i učine ih dostupnim za 35 milimetarski projekciju. Veoma je ohrabrujuće što je Kanski festival, koji je prešao skroz na digitalni format, ove godine imao i projekciju jednog 35 milimetarskog filmskog ostvarenja „Saulov sin“. U širem smislu budućnosti bioskopa, zabrinut sam, da će u budućnosti samo srednja klasa školovanih filmadžija imati pristup ovom mediju. Dostupnost jeftine digitalne opreme dovela je do radikalne demokratizacije bioskopa, ali ako ljudi rade sve duže za sve manje para, kako i ko će imati vremena da uzme kameru u ruke i pokuša da se izrazi?

Da li poznajete filmsku produkciju u Srbiji i kakvo je Vaše mišljenje o srpskim ostvarenjima?

Nil Jang: Pre nekoliko dana sam odgledao novi film Želimira Žilnika, „Destinacija Serbistan“. On je režiser sa kojim želim da budem u kontaktu, zato sam i organizovao prvu englesku projekciju njegove triologije “Kenedi” pre nekoliko godina kada sam bio selektor na Bradford International Film Festival u Velikoj Britaniji. Znam da je situacija u Srbiji veoma teška za mlade režisere i zato je veoma važno da postoji mogućnost da svoja ostvarenja prikažu na mestima kao što su Novi bioskop Zvezda, Dom omladine Beograda, festival na Paliću i Festival novog filma i videa (AFV) koji sam posetio u decembru i o kojem sam pisao za časopis Sight&Sound. Na AFV-u sam prvi put video film Ljubomira Šimunića „Gerda, zločesta veštica“, četrnaestominutni eksperimentalni film iz 1976. godine, koji me je oduševio i koji bi trebao da bude inspiracija mnogim mladim umetnicima koji žele da izraze sebe koristeći pokretne slike.

Preporučite nam neke od novih filmova koje bi obavezno trebalo
 da pogledamo.

Nil Jang: Najbolji novi dugometražni film koji sam video ove godine je film Nila Blomkampa, naučna fantastika „Čapi“, koju je većina kritičara odbacila. Film Terensa Malika, “Vitez pehara”, je takođe loše ocenjen, čija je premijera u Berlinu u februaru i predstavlja njegov najbolji rad još od filma „Tanka crvena linija“, i nagrade Zlatne palme za pobednički film „Drvo života.“

Nil Jang će održati predavanje o filmskoj kritici, predstaviće svoje omiljne filmske kritičare i objasniće kako je moguće, a ponekad i opasno gledati mnogo filmova. Predavanje će započeti kratkim filmom iz lične kolekcije.

Nil Jang (Easington, Velika britanija, 1971.) piše filmske kritike za The Hollywood Reporter i redovno objavljuje između ostalog i u Sight&Sound (London), Tribune (London), KINO! (Ljubljana), vebsajtu IndieWire, MUBI iJigsaw Lounge. Između 2011. i 2014. godine bio je direktor Bradford International Film Festival –a, takođe je bio i konsultant za nekoliko evropskih festivala kao što su Viennale (Austrija). Član je FIPRESCI – ja, od 2002. godine učestvovao je u preko 20 žiriranja, između ostalog i na Kanskoj nedelji kritike. Živi u Sanderlendu, severoistočnoj Engleskoj.

Jang kaže da fimove gleda još od svoje pete godine, omiljeni su mu bili i ostali horor filmovi režisera Džona Karpentera, a u Domu omladine Beograda održaće predavanje o Kyle Crichtonu i krizi filmske kritike: “Prosečno tokom jednog meseca posetim jedan do dva filmska festivala (2014. godine sam bio na 26 filmskih festivala), odgledam između 25 i 35 dugometražnih i verovatno oko 25 kratkometražnih filmova, što ukupno iznosi između 45 i 60 filmova tokom jednog meseca. Ne volim da pravim razliku između kratkometražnih i dugometražnih filmova, što je nekako veštačko nasleđe koje nanosi više štete nego koristi. Većina filmova je pravljeno za prikazivanje na velikom platnu, i na taj način volim i ja da ih gledam. Kao što je David Thomson napisao: „Televizijski ekran je nefer prema filmu i okrutan prema najboljima“. Naravno da gledam filmove i na televiziji, na svom kućnom katodnom televizoru marke Soni, koji sam kupio još 1995.godine. Nisam ljubitelj velikih modernih televizora koji okupiraju celu dnevnu sobu. Što se tiče omiljenog žanra, već sam spomenuo da sam odrastao na hororu, tako da je i dalje moj omiljeni režiser Džon Karpenter, a filmovi „Don’t Look Now“ i „Suspirija“, su među mojih omiljenih pet.”

Da li možete da nam date kratak osvrt na stanje u filmskoj industriji danas? Kakva je budućnost filma po Vama?

Nil Jang: Ne vidim da holivudski monopol gubi na značaju, nažalost. Tužno je što se gradi veliki broj multipleksa čija je sudbina da prikazuju mejnstrim američke kulture. Nezavisna, odnosno umetnička produkcija, se takođe bori u raznim zemljama, uključujući i Veliku Britaniju, a većina njih mora da prikazuje i holivudske hitove kako bi opstali finansijski. Nezavisna produkcija postoji, i ona mora biti podržana jer je to jedini način da radikalna i politička filmska ostvarenja dođu do velikog platna, umesto da završe samo na DVD-u. Što se tiče budućnosti filma, ona je svakako u digitalnom formatu, dok celuloidna traka odbija da izumre, jer će uvek biti ljudi koji žele da vide filmove na medijimu za koji su namenjeni. Tarantino, Nolan, Skorseze i mnogi drugi poznati režiseri, imaju veliku moć da snime svoje filmove u analognom obliku i učine ih dostupnim za 35 milimetarski projekciju. Veoma je ohrabrujuće što je Kanski festival, koji je prešao skroz na digitalni format, ove godine imao i projekciju jednog 35 milimetarskog filmskog ostvarenja „Saulov sin“. U širem smislu budućnosti bioskopa, zabrinut sam, da će u budućnosti samo srednja klasa školovanih filmadžija imati pristup ovom mediju. Dostupnost jeftine digitalne opreme dovela je do radikalne demokratizacije bioskopa, ali ako ljudi rade sve duže za sve manje para, kako i ko će imati vremena da uzme kameru u ruke i pokuša da se izrazi?

Da li poznajete filmsku produkciju u Srbiji i kakvo je Vaše mišljenje o srpskim ostvarenjima?

Nil Jang: Pre nekoliko dana sam odgledao novi film Želimira Žilnika, „Destinacija Serbistan“. On je režiser sa kojim želim da budem u kontaktu, zato sam i organizovao prvu englesku projekciju njegove triologije “Kenedi” pre nekoliko godina kada sam bio selektor na Bradford International Film Festival u Velikoj Britaniji. Znam da je situacija u Srbiji veoma teška za mlade režisere i zato je veoma važno da postoji mogućnost da svoja ostvarenja prikažu na mestima kao što su Novi bioskop Zvezda, Dom omladine Beograda, festival na Paliću i Festival novog filma i videa (AFV) koji sam posetio u decembru i o kojem sam pisao za časopis Sight&Sound. Na AFV-u sam prvi put video film Ljubomira Šimunića „Gerda, zločesta veštica“, četrnaestominutni eksperimentalni film iz 1976. godine, koji me je oduševio i koji bi trebao da bude inspiracija mnogim mladim umetnicima koji žele da izraze sebe koristeći pokretne slike.

Preporučite nam neke od novih filmova koje bi obavezno trebalo da pogledamo.

Nil Jang: Najbolji novi dugometražni film koji sam video ove godine je film Nila Blomkampa, naučna fantastika „Čapi“, koju je većina kritičara odbacila. Film Terensa Malika, “Vitez pehara”, je takođe loše ocenjen, čija je premijera u Berlinu u februaru i predstavlja njegov najbolji rad još od filma „Tanka crvena linija“, i nagrade Zlatne palme za pobednički film „Drvo života.“