Prijaviš se za praksu iz pakla a dobiješ posao iz snova

Izvor: gdeinvestirati

Koliko god fakultetska diploma bila značajna prilikom zapošljavanja u dobroj firmi, ona nije presudna. Kompanije vole da odmah dobiju gotov proizvod, te ako aplikant nema prethodnog iskustva, njegov rezime često bude smešten među poslednjima.

Redakcija “24 sata” je kontaktirala Miloša S., mladića koji, nakon što je prošao pravi pakao prilikom pojavljivanja na praksu kod raznih poslodavaca, danas radi u izuzetno jakoj privatnoj firmi. Ovo je njegova priča.

“Bio sam druga godina faksa kad sam shvatio da profesori jednostavno ne uspevaju da mi prenesu znanje koje mi je sutra potrebno za posao. Odlučio sam da pronađem praksu koja bi me na kraju vodila i do dobre karijere i novca. Želeo sam što pre da počnem kako bi što pre i zaradio koji dinar i tako bar malo olakšao roditeljima moje školovanje. Jedna Gugl pretraga mi je bila dovoljna da mi kao vatromet iskoče brojni sajtovi koji nude praksu sa “sigurnim” poslom ako se dokažem za tri meseca. Odlučio sam se za prvi koji mi je predložen i poslao kratak mejl sa upitom za praksu i potecijalnim zaposlenjem. Samo par minuta kasnije sam dobio povratan odgovor da dođem sutra u prostorije privatne kompanije na razgovor.

Tamo me je sačekao mladić, samo nekoliko godina stariji od mene, koji mi je ljubazno objasnio kako je ova kompanija jedna od najperspektivnijih na domaćem tržištu i da će biti i više nego zadovoljni ukoliko odlučim da im se pridružim. Obećano mi je bilo da ću nakon tri meseca dobiti i posao, sa početnom platom od 25.000 dinara koja mi je u tom trenutku zvučala i više nego odlično. Prvi mesec mi je verovatno prošao i najbrže, učio sam posao, dobijao prilike na kašičicu i nije mi smetalo to što me kolege šalju po ručak i kafu, što ostajem po par sati duže na poslu kako bih odneo potrebne papire na štampanje. To sam shvatao kao veliki nauk i priliku koje moje kolege sa posla verovatno ne bi znale da iskoriste. Međutim, onda je krenuo drugi mesec.

Pravi posao se smanjivao, ali obaveze oko banalnih stvari (poput pisanja istog izveštaja po 10. put i praćenja vesti kako bih im preneo da li se nešto desilo u našem polju) sve više su se povećavale. Momak koji me je dočekao prvog dana sa osmehom i rekao mi da je tu za šta god mi treba, odjednom je postao “zatrpan poslom”, iako se više šetkao po kompaniji nego što je radio. Međutim, bio sam odlučan da izdržim, s obzirom da sam bio na pola puta do posla i nisam želeo da me išta pokoleba.

Treći mesec. Još samo 30 dana i tu sam. Moj prvi posao, a tek sam na drugoj godini studiranja. Radio sam sve što mi je bilo rečeno i nije bilo razloga da ne dobijem posao. Momak koji me je sačekao prvog dana čak je izbegavao da dolazi na posao u isto vreme kad i ja, kako bi me u potpunosti isključio, ali se nisam obazirao na to. Sklopio sam nekoliko prijateljstava sa momcima za koje sam najviše posla obavljao i koji su me najviše hvalili. Kako se mesec približavao kraju, bio sam sve sigurniji da je posao moj. Međutim, poslednjeg dana moje prakse prakse, niotkuda se pojavio mladić koji me je dočekao! Pozvao me je u kancelariju i ljubazno saopštio da nisam zadovoljio uslove i da nažalost neću dobiti posao.

Narednih nekoliko dana su bili među najtežima u mom životu. Nisam mogao da verujem da su me preveslali i da sam tri meseca izgubio na njih. Osmog dana sam odlučio da ću sada iz inata da pronađem posao u još boljoj firmi. Otišao sam u centar Beograda, pokucao na vrata jedne firme i portiru ljubazno saopštio da bih voleo da se vidim sa jednim od nadležnih oko prakse. Sačekao me je uglađeni gospodin, koji mi je saopštio da ne može ništa da mi obeća, ali da sam više nego dobrodošao da se oprobam na praksi.

Iako sam prvog dana očekivao da ću ponovo da nosim kafe i ručkove kolegama, dočekala me je potpuno drugačija slika. Odmah su mi dodelili računar i uputili me na posao. Devojka mojih godina je sedela pored mene i u svakom trenutku bila spremna da mi objasni i pomogne oko svega što me zanima i što ne znam. Prva sedmica mi je proletela i za tih sedam dana sam naučio koliko u tri meseca na prethodnoj poziciji i tu nisam stao. Još nedelju dana kasnije, prišao mi je gospodin iz prvog dana i pozvao me u kancelariju. Nisam bio siguran šta da očekujem, a on me je sa osmehom upitao “Kako bi ti voleo da radiš za nas?”. Jedva izustih da bi mi bilo drago, na šta me je on obavestio da odem do HR službe i sklopim ugovor sa njima za pristojnu platu.

Iako sam bio uplašen da ću morati da zapustim fakultet zbog ovog posla, oni su bili i više nego pošteni, pa su me bukvalno terali na svako predavanje, ispit i kolokvijum, a za diplomiranje sam dobio malu, ali emotivnu žurku. Trenutno teram treću godinu na ovom radnom mestu, a za sve mlade kolege imam savet: Pazite kako birate i obratite pažnju na ljude oko vas. Preko dva meseca nemojte da ostajete na praksi, ukoliko vidite da niko ne želi da radi sa vama.

Ne gubite nadu i istrajte!