Najnovije Vesti
rokenrol, Prvi deo: Priča o rokenrolu iz ugla Strahinje Nikolića i Miloša Trubaraca, Gradski Magazin

Prvi deo: Priča o rokenrolu iz ugla Strahinje Nikolića i Miloša Trubaraca

Stoga, pred vama je priča o muzičkom pravcu, večnoj inspiraciji, hodajućem seksu i načinu života. Samo za vas, njegovo visočanstvo – rokenrol.

Četiri godine i nepuna tri meseca sam imao tog 22. marta 1992. godine, dakle još uvek bejah derle koje je po ceo dan želelo da se igra, gleda crtane filmove i sluša bajke o zarobljenim princezama koje bi hrabri prinčevi spašavali u poslednjem trenutku i pridobijali njihove simpatije, te „živeli srećno do kraja života“. I ni na kraj pameti mi nije padalo da ću, više od dve decenije kasnije, sedeti u skoro jedan sat po ponoći i započinajti tekst posvećen sasvim drugom fenomenu (onaj o princezi se ispostavio da je pogrešno shvaćen – ali o tome će biti priče nešto kasnije).

Dakle, da se vratim na priču – godina beše 1992./1993., i gluposti na prostoru bivše Jugoslavije su počele da dobijaju zamajac. A ja, kao klinac, apsolutno nisam bio svestan da se na ulicama mog grada, vitezovi tadašnjeg doba, na svoj način – muzikom – bore protiv svega toga. Stihovi „Više volim tebe mladu, nego pušku da mi dadu“ ili „Hoću da letim, ja neću da puzim, jer kad puzim ja ne mogu da guzim“ su odzvanjali ulicama Beograda dok je bend prikladnog imena „Rimtutituki“ slao poruku pesmom „Slušaj ’vamo“ i sloganom koji svojom jednostavnošću sva dešavanja iz tog perioda dovodi do apsurda : „Manje pucaj, više tucaj.“ Gomila devojaka koje jure za kamionom na kom sviraju Milan, Gile, Cane, Čavke, Švaba, Anton, Jovec i Borko, prst u oko gurnut tadašnjem režimu konstantnim sviranjem ove pesme sa kamiona po centru grada, uprkos zabrani, histerija javnosti i oduševljenje svih nekom novom, neočekivanom pozitivnom energijom koju su doneli momci tada već poznatih i priznatih bendova (EKV, Partibrejkers, Električni Orgazam), pravljenje idola od nekadašnjih autsajdera zbog smelosti da režimu, bez straha, bace rukavicu u lice i golom rukom pokažu srednji prst, mogla je jednostavno, prepoznatljivo i najtačnije moguće biti opisana jednom rečju – rokenrol.

Dvadeset dve godine kasnije, malo pre nego što sam počeo sa pisanjem, dopisivao sam se sa drugaricom preko najpopularnije društvene mreže, i dotakli smo se teme muzike. Na moje pitanje na šta je asocira termin „rokenrol“, dobio sam odgovor „na alkohol“. Pitao sam isto pitanje drugu, treću, petu, desetu osobu. Distorzija, alkohol, način života… Veliki broj odgovora, ni jedan isti. I ni jedan tačan.

Bolje rečeno, ni jedan nije dotakao samu srž, koja je bila na usnama svih onih koji su tog 22. marta 1992. godine jurili za kamionom i horski vikali „Mir, brate, mir“. Niko nije spomenuo bunt. Na prvu loptu, ta informacija ne deluje kao preterano važna, štaviše, moguće je, punim pravom, zapitati se – „Pa šta ako niko nije spomenuo bunt?“ Ipak, u toj informaciji, krije se nešto mnogo dublje, mnogo složenije i mnogo drastičnije, nego što iko može da zamisli. Da bismo shvatili zašto, vratićemo se na početak teksta.

Siguran sam da svako ko bude čitao ove redove zna šta se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije tokom devedesetih. Tada se grupa mladih, talentovanih umetnika okupila i kroz rokenrol proizvela efekat koji će poput uragana pogoditi celu naciju.I tako je od samih početaka, ne samo ovde. Rokenrol je, u svojoj srži, buntovnička muzika koja korene vuče iz bluza i, nešto dalje, džeza. Mi ćemo se sad držati bluza, obzirom da je za našu priču bitniji.

Druge godine, muzičar po imenu Vilijam Hendi, objavljuje pesmu po imenu „Memfis bluz“, i dobija status oca bluza. Njegova knjiga, „Blues: An Anthology: Complete Words and Music of 53 Great Songs“, objavljena 1926. godine, smatra se prvom pravom bluz antologijom. Sadržaj su činile melodije i tekstovi 53 pesme koje su crnci pevali kako bi olakšali sebi rad na plantažama. Melodije i tekstovi koje su koristili kako bi iz sebe izbacili nagomilanu negativnu energiju i iskazali stav, verujući u bolje sutra.

rokenrol, Prvi deo: Priča o rokenrolu iz ugla Strahinje Nikolića i Miloša Trubaraca, Gradski MagazinJedna od najboljih izreka koju sam čuo, a povezana je sa bluzom, glasi: „Mogu nam uzeti slobodu, mogu nam uzeti život, ali ne mogu nam uzeti bluz“. Taj duh je počeo da se prenosi iz Memfisa, preko Misisipija (čuveni Delta Blues – obavezno pogledati film „Crossroads“), na preteču rokenrola – r’n’b (u to vreme ovaj izraz je označavao „rythm and blues“, ne „rythm and bass“), zatim na rokenrol, hevi metal i, po nastanku poslednji, pank. Maltene svaka revolucija koja se odvijala tokom čitavog 20. veka, bila je na ovaj ili onaj način praćena nekim od spomenutih pravaca. Pa da li uopšte treba spominjati šezdesete, hipi pokret i „seksualnu revoluciju“? Vudstok festival? Bitlse? Vekovnu borbu crnaca protiv ropstva uz bluz?

Sad, kako je tačno ovo bitno za moju diskusiju od sinoć sa ljudima iz mog okruženja, i u čemu je, u stvari, težina činjenice da nikome bunt nije pao na pamet, na spomen rokenrola?

Najlakši način da čovek iskaže svoj stav, mišljenje, borbu, je kroz umetnost. A muzika je za to najzahvalnija, obzrim na dostupnost, mogućnost slušanja maltene tokom celog dana i bilo gde, kao i spektar opcija koje, kao muzičar, pojedinac ima da se iskaže. Toga, trenutno, nema. Jer, lepota muzike, konkretno rokenrola i njegovih nusprodukata, je u tome što svakome omogućava da je doživi na subjektivan, ličan, sebi svojstven način. Omogućava nam da vidimo ono što želimo da vidimo – neko će u pesmi „Par godina za nas“ Ekatarine Velike videti beznađe, neko, sa druge strane, krajnji optimizam, nadu, ideal. Neko treći narkomaniju. Neko će u pesmi „Under the blade“ benda „Twisted sister“ videti elemente sadomazohizma, dok će se neko, kome je izvršena operacija grla, takođe pronaći u njoj. Dakle, sve zavisi od lične perspektive i onoga što, za nas, rokenrol predstavlja. Šta u njemu vidimo, šta u njemu tražimo.

Zašto, onda, apsolutno niko nije odgovorio sa buntom?

E to nas dovodi do ključnog problema. Rekao sam već da se čovek najlakše iskaže kroz muziku. Sa druge strane, muzika je možda i najbolji pokazatelj bogatstva i siromaštva duha jednog naroda. Jer, narod koji je sposoban da stvori kvalitetan rokenrol, ima maštu. Ko ima maštu, ima ideje. Ko ima ideje, kreativan je. Ko je kreativan, lako probleme koji su pred njim sagledava iz više uglova i nalazi najbolje rešenje za njih. Ukoliko u pravcu čija je osnovna odlika upravo pobuna, tu pobunu ne prepoznamo – nešto nije u redu. Da li je stvar u percepciji generacije? Možda, mada to nije opravdanje za totalni nedostatak pozitivnog bezobrazluka i drskosti. Da li je stvar u medijskoj podršci? Tu i tamo, rokenrol je oduvek bio na marginama što se medija tiče, retki su bendovi koji su uspeli da postanu „mainstream“, a da su ostali verni izvirnom zvuku.

Prvi deo: Priča o rokenrolu iz ugla Strahinje Nikolića i Miloša Trubaraca, Gradski Magazin

U čemu je onda problem?

U poruci koju šalju. Praktično, na prste jedne ruke se mogu nabrojati bendovi koji su spremni da se uhvate u koštac sa društvom na taj način, ne razmišljajući o posledicama. Legitimno, neki će reći i ispravno, ali posledice gledamo danas. Ipak, nije ni sve tako sivo, što kaže „Hladno pivo“. Jer, rokenrol ne bi bio rokenrol , da popušta i nestaje pod navalom mediokriteta. Kad, šta, kako… te informacije nemam, ali u jedno sam siguran – ima nas gomila… and we shall not be moved.

O Gradski Magazin

Proveri takođe

DIS IZABRAO NAJBOLjE PROJEKTE U OKVIRU PROGRAMA PODRŠKE OBRAZOVANjU MLADIH „ZNANjE ZNA BUDUĆNOST 2020“, Gradski Magazin

DIS IZABRAO NAJBOLjE PROJEKTE U OKVIRU PROGRAMA PODRŠKE OBRAZOVANjU MLADIH „ZNANjE ZNA BUDUĆNOST 2020“

Kompanija DIS proglasila je pobedničke projekte u okviru ovogodišnjeg programa podrške obrazovanju mladih u Srbiji …

MANJI PAD TURISTIČKOG PROMETA U JUNU, Gradski Magazin

MANJI PAD TURISTIČKOG PROMETA U JUNU

U periodu januar-jun 2020. godine u Republici Srbiji boravilo je ukupno 780.785 turista, što je …

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.