Izvor: www.novosti.rs (autor: Milan Adžić)
Glumac i reditelj Radoš Bajić o nastavku snimanja “Selo gori a baba se češlja”, krahu serije o Draži i povratku na RTS
U VREME kad se sadržaj TV programa može opisati kao vašarište ponude i potražnje, kojim gospodare oglasni prostori, a kvalitet smatra gubljenjem vremena ako ne donosi zaradu, naš proslavljeni reditelj i glumac Radoš Bajić u svojoj misiji očuvanja nacionalne kulture i plama narodnog ognjišta ne pristaje na kompromis. Posle pet godina pauze najavljuje nastavak najgledanije srpske serije svih vremena “Selo gori, a baba se češlja”. Danas, kad i u trećoj reprizi svojom najvećom gledanošću ovaj serijal odoleva naletima turskih sapunica i rijaliti bahanalija, Bajić veruje da je pravo vreme da se kamerom vratimo u živote meštana Petlovca i ponovo ih primimo u naše domove i srca
– Kad sam s Aleksandrom Tijanićem doneo odluku da “Selo gori” stane na 89. epizodi, bio je to neverovatan potez na koji se, uz prosečan rejting 30 i najveći šer u istoriji srpske TV od čak 72 odsto, ne bi usudio nijedan autor i emiter. Poznato je da je “Selo gori” najgledanija domaća serija ali ne i da je najgledaniji TV sadržaj uopšte. Gledaniji od prenosa sahrane Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića, prve posleratne fudbalske utakmice Srbija – Hrvatska, “Pesme Evrovizije” u Beogradu… Petlovčani su postali deo našeg naroda, svuda gde se srpski jezik razume, od Sidneja do Toronta.
Šta to ima “Selo gori”, kad je i u reprizi gledanije od premijernih domaćih serija?
– Znao sam da će nas publika ponovo rado dočekati, ali se nisam nadao ovolikoj gledanosti. Ipak je ovo treća repriza. Kad smo završili seriju, obrijao sam brkove. Ljudi bi me sretali na pijaci, domunđavali se jesam li ili nisam Radašin. Sad kad sam ih ponovo pustio, zbog pripreme nastavka serije, ne mogu da idem ulicom. Posle 40 godina karijere, ne govorim ovo kao neko ko uživa u popularnosti. Samo nosim svoj samar i igram za publiku. “Selo gori” je ponovo aktuelno i vidim radost na licima koja mi se obraćaju. Živimo u svetu snažne destrukcije. Sav taj užas garniran je skaradnim rijaliti programima. Kad se na ekranu pojave normalni ljudi, sa malim radostima i tugom, a s kojima se gledaoci identifikuju kao simbolom borbe za častan i pošten život, onda mi pokazujemo – da je to Srbija.
Nazvali ste seriju poetskom pričom o rastakanju savremenog sela. Zar vam se ne čini da je pre reč i nostalgiji za njim od pre 30 godina, kad su počele da ga napuštaju mlade snage?
– Za osam godina, koliko serija živi, urađeno je mnogo naučnih radova o njenom fenomenu. Čak su i članovi SANU naučno razmatrali tezu o tome zašto je “Baba” toliko prijemčiva. Ona nas podseća i vraća na osnovne životne, etičke i ljudske vrednosti, koje su krasile srpski narod. Sela su platila najveću cenu u periodu tranzicije, iliti drobljenju tradicionalnih vrednosti. Sve je to s ciljem da bi se uspostavile vrednosti gospodara sveta, koji silom, novcem i svojim načinom života osvaja naša rudna bogatstva, planine, reke… Srpsko selo je zadržalo dah prošlosti. I danas postoji, ali, nažalost, ima i onih koja su izgubila svoju fizionomiju. Dušu i način življenja. U njima nema nijedne krave, a seljaci se prehranjuju kupujući albanski paradajz, šljive iz Turske i grožđe iz Čilea.
Budući da ste posle “Ravne gore” otišli sa RTS, hoćemo li “Selo gori” gledati na nekoj drugoj TV?
– Moje udaljavanje od RTS je recidiv velike društvene halabuke oko “Ravne gore”, uz značajno pospešivanje v.d. rukovodstva RTS na čelu sa Nikolom Mirkovim, koji je posle smrti Aleksandra Tijanića – dobio iznenadnu šansu da ostvari svoje programske zamisli, u koje mu se očigledno Radoš Bajić, iz samo njemu znanih razloga, nije uklapao. Što je legitimno. Ali, pitanje je koliko je bilo moralno prekinuti seriju “Ravna gora” za koju je već postojao potpisan ugovor, i koja je takođe bila najgledanija i na najvišem stepenu društvene odgovornosti. No, kako su radili – tako će i požnjeti. Serija “Selo gori” je brend Javnog servisa, pa je logično da tamo i nastavi svoj život. Bilo je turbulencija, tačno je da smo razgovorali i sa drugim emiterima, koji su pokazali veliki interes da rade sa nama. Što će se verovatno i desiti – ali sa nekim drugim projektima, jer “Baba”, ipak, ostaje kod kuće.
NA RTS POSLE GODINU I PO KAŽETE da je rampu na “Ravnu goru” spustila politika, a onda je godinu i po od njenog ukidanja rehabilitovan komandant Kraljevske vojske. Doživljavate li to kao ironiju sudbine? – Sami ste odgovorili. Zanimljivo je to da dosad niko nije rekao da je “Ravna gora” ukinuta, a to jeste tačno. Nisam cmizrdio zbog toga. Onima koji su sprovodili nečiji nalog neka to služi na čast. Zbog svega toga – dugo nisam bio na RTS. Pre dve nedelje, posle godinu i po, vratio sam se u Takovsku 10, na poziv novog generalnog direktora gospodina Dragana Bujoševića. Nadam se da nastavljamo tamo gde smo stali.
Da li ste kao autor “Ravne gore”, koji vas je sagorela egzistencijalno i zdravstveno, osećali knedlu u grlu tokom snimanja lamenta ove velike teme – filma “Za kralja i otadžbinu”, ili vam je s poslednjom klapom pao kamen sa srca što ste bar na taj način zaokružili neostavren san?
– Taj film mi je veoma značajan, ali ne predstavlja utešnu nagradu za brodolom “Ravne gore”. Sigurno bih ga snimio i da je trilogija o Drugom svetskom ratu završena. U “Ravnoj gori” sam oficirski komandovao “za mnom”. Uvek sam svuda bio prvi. Da tako nisam radio, sumnjam da bi serije bilo. Kako se sve više udaljavamo od nje, stižu priznanja, a njena vrednost dobija na značaju. Ne može niko da me uveri da politička elita, čiju genetiku znam, nije imala ništa protiv “Ravne gore”. Za društveni trenutak u kojem je nastala bila je previše ispred vremena i istovremeno retrogradna i kontroverzna. Da je nastavljena, trpeli bismo pritiske iz Evrope kojoj strmoglavo stremimo po principu: “Hoćete seriju o Draži, evo vam problema sa desidentnim Albancima, Bošnjacima, neokomunistima i ostalima”. Savest mi je čista. Platio sam ogromnu cenu, ali sam ponosan zbog “Ravne gore”.
Jeste li se pokajali što ste pokušali da pomirite zavađenu srpsku braću?
– Naprotiv, bila mi je velika čast. Znam da ću na neki način ući u istoriju, jer sam makar pokušao da ekranizacijem – kako je počela velika srpska nesreća. Deset epizoda “Ravne gore” su ekspozicija velikog projekta koji nije realizovan. Trebalo je da se završi suđenjem Draži Mihailoviću, 17. julom 1946. u Topčideru, nakon čega je ubijen kao pas i sahranjen ko zna gde, dok se Josip Broz baškario na Belom dvoru. Gledaoci iz celog sveta su nas ohrabrivali da nastavimo seriju, hteli su da pomognu da SMS porukama prikupimo novac. Odbio sam. Smatrao sam da se ovakav projekat ne može nastaviti bez nacionalnog konsenzusa i jasne i snažne podrške države. Koja je u potpunosti izostala.
