Sjaj i tama beogradskih mostova

Sjaj i tama beogradskih mostova i saznajte zbog čega Brankov most ne nosi naziv po piscu Branku Ćopiću koji je skočio sa njega, kako je Pančevački most prozvan autentičnim srpskim visećim mostom i “krivim tornjem” srpske athitekture, i na koji je način jedan učitelj 1944. godine sprečio da Savski most “spava s ribama” 

Novootvoreni most Zemun-Borča poneo je ime naučnika Mihajla Pupina, međutim most je pre samog otvaranja postao hit kada se na društvenim mrežama poput oluje proširila fotografija namenjene mu mermerne ploče. Nakon medijske bure spomenik je uklonjen. Moguće, iz razloga da neko od Srba za 50 godina ne pomisli kako je Mihajlo Pupin izvršio samoubistvo skočivši sa tog mosta. Mogle su se čuti vesti da je spomen tabla preuzeta iz “Tominog kataloga” ali je u pitanju bio civilizacijski sukob. Iako su se čuli komentari kako je Vlada Srbije spomenikom sahranila odnose sa Kinom, inicijator projekta upravo je bila Kina. Kod njih je sasvim normalna stvar da se na mostovima nalaze takva spomen obeležja.

Cirkus je uobičajena praksa koja prati srpske mostove. Most kralja Aleksandra otvorila je kraljevska konjica i cela jugoslovenska vlada, a na mostu Crvene Armije vrpcu je presekao Tito na Dan republike. Most preko Ade otvoren je uz novogodišnji vatromet 2012. godine. Na njemu je u ponoć uživao i predsednik Boris Tadić što je upamćeno i kao prvi doček Nove godine na jednoj ćupriji. Vatromet je bio zaslužen obzirom da je ovaj artefakt koji spaja Novi Beograd i Čukaricu prvi most koji je u Srbiji izgrađen nakon 40. godina. Iako je cena građevine 2008. godine bila ugovorena za 124,5 miliona evra, konačan račun iznosio je 360 miliona evra. Bilo je pokušaja da se objasni cenovni fenomen, ali se epilog izgubio u smislu floskule “srpska posla.”

Priča o beogradskim mostovima podjednako je spektakularna kao i ona o ćupriji na Drini iz Andrićevog romana. Mostovi su delili sudbinu svoga grada pa su sa svakom novom vojskom rušeni i podizani na istom mestu zbog čega je teško uhvatiti hronološku nit.

SAVSKI MOST

Dvadesetog dana avgusta 1884. godine otvoren je 462 metra dugi i 7.200 tona težak Železnički most, koji je premostio Savu oslonjen na šest kamenih stubova. Ovo je most sa najburnijom istorijom, građen je i rušen šest puta. Prvi put je srušen tokom Prvog svetskog rata 1914. godine, a minirala ga je srpska vojska kako bi sprečila nadiranje Austrougarske vojske u Beograd. Most je obnovljen 1919. godine, da bi ponovo bio srušen 1941. godine. Nemci su ga zatim opravili kako bi železnicom mogli da prebace svoje ljudstvo i opremu na Bliski istok. Most potom strada u savezničkom bombardovanju 1944. ali nije srušen. Most su izgradili Nemci 1942. i on je postavljen kao privremeno rešenje koje, ispostavilo se, traje duže od 70 godina. Nemci su ga nazvali “Princ Eugen”, a posle rata Beograđani su ga “krstili” švapskim mostom. Kada su Nemci krenuli da ga miniraju oktobra 1944. godine, most je sapasao beogradski učitelj Miladin Zarić. Zarić je duže od mesec dana posmatrao kako Nemci postavljaju mine i proučavao kuda idu kablovi spojeni sa detonatorom. Tog 20. oktobra 1944. godine čuo je poklike Rusa u komšiluku, istrčao iz podruma i uputio se ka mostu obuzet idejom da ga pošto-poto spase. Zajedno sa Rusima spazio je da su ispod trećeg stuba drveni sanduci sa eksplozivom, a da je fitilj već upaljen i da šišti. Rusi su ostali u zaklonu, a Zarić je istrčao, zgrabio ašov koji je ležao pored mrtvog nemačkog vojnika i počeo da udara po detonatoru dok nije presekao belu žicu. Da je presekao neku drugu, Stari savski most “spavao bi sa ribicama.”

PANČEVAČKI MOST

Kada je izgrađen zvao se Most kralja Petra Karađorđevića, a otvorio ga je knez-namesnik Pavle Karađorđević. Preko mosta je odmah prešao i prvi voz. Međutim, kao i Brankov, ovaj most nije preživeo Drugi svetski rat. Povlačeći se, Nemci su ga 1944. uništili. Obnovljen je već 1946. godine. Most je tada nazvan Most Crvene armije, ali je među Beograđanima zauvek ostao Pančevački most. Pravo ime dunavske ćuprije danas zna malo njenih korisnika. Ono što kažu je da znaju da sa njega ne mora da se skače. Oni koji ga svakodnevno prelaze duboko veruju da će se on sam srušiti kad-tad. Tvrde da je “Pančevac” nešto nalik krivom tornju u Pizi, te da je u pitanju autentični srpski viseći most – “krivi toranj” srpske athitekture.

BRANKOV MOST

Na mestu gde je danas Brankov most, prvo je izgrađen most nazvan po Kralju Aleksandru. Godine 1930. raspisan je javni konkurs za izgradnju drumskog mosta preko Save u Beogradu, a posao je ustupljen inostranoj firmi iz Oberhauena. Brankov most bio je prva spona između Beograda i Zemuna. Pre toga Beograđani su koristili usluge lokalnih skeledžija. Ni ovaj most, koji je bio prvi kojim je prošla tramvajska linija, nije dugo služio jer je razrušen, načet 1941. a finiširan 1944. godine. Ono što Hitlerova eskadrila nije uspela da uništi dokrajčili su saveznici u bombardovanju Beograda. Za rušenje mosta vezan je tragičan događaj koji govori o rasulu u kojem se našla naša vojska tokom Aprilskog rata. Most je srušen u trenutku kada se ispod njega nalazio brod “Tanasko Rajić” koji se povlačio ka Ostružnici. Inženjerci u mrkloj noći nisu videli da tačno ispod mosta prolazi brod sa 110 ljudi. Kako se metalna konstrukcija posle eksplozije survala na lađu, na licu mesta je poginulo 95 osoba. Most je iznova izgrađen i pušten u saobraćaj 1956. godine. Tokom komunističkog perioda zvao se Most bratstva i jedinstva, a potom i Savski most. No, svi ga znaju kao Brankov most. Mnogi veruju da je ime dobio po Branku Ćopiću koji je skočio sa njega 1984. godine izvršivši samoubistvo. Ali, most se i pre Ćopićevog skoka zvao Brankov jer je nastavak Brankove ulice, i to ulice koja je dobila naziv po pesniku Branku Radičeviću. Istina, ovaj most i danas služi kao glavna skakaonica napaćenih Beograđana. Skokom sa njega svake godine život sebi oduzme oko 40 ljudi.

GAZELA

Most Gazela je najprometniji beogradski most iznad Save. Iako nosi naziv gazele predstavlja personifikaciju puža obzirom da je u pitanju mesto najvećeg saobraćajnog kolapsa u zemlji. Dnevno preko njega pređe 165.000 vozila, iako je projektovan za oko 40.000. Građen je od 1966. do 1970. kao deo auto-puta Bratstva i jedinstva koji je trebao da poveže Makedoniju, Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju. Most je otvoren 4. decembra 1970. u Titovom prisustvu. Gazelu su gradile domaće firme prema projektu profesora Građevinskog fakulteta Miša Đurića. Most su dizali mladi akcijaši i proleteri, a interesantno je da su dve strane mosta spojene u jednom danu.

“Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova… Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane” Ivo Andrić, čovek koji je razumeo mostove.

Piše: Vasilij Golijanin